Jedinstvena Emili Dikinson

U priči o njenom životu i radu uočavamo nekoliko upečatljivih obeležja. Kao prvo, za žene je u to vreme bilo gotovo nemoguće da se bave poezijom. Od njih se očekivalo da budu prefinjene i da čitaju poeziju, ali ne i da same pišu pesme. Književni talenat i izučavanje poezije bili su rezervisani za muškarce. Međutim, pročula se i pokoja priča o uspešnim književnicama.

Emili je poznavala dela sestara Bronte iz Engleske i divila im se. Kao drugo ‒ retko koja Emilina pesma je objavljena za njenog života. Samo je nekoliko rođaka i prijatelja znalo za njih. Još manje ljudi je uviđalo njen raskošni talenat. Kad su, ubrzo po njenoj smrti, njene pesme objavljene, odmah su postigle veliki uspeh.

Njen privatni život je bio podjednako neobičan. Otkad je napunila trideset godina, retko je izlazila iz kuće i viđala bilo koga sem najbliže porodice. Često se dopisivala s malim brojem odabranih ljudi. Tokom dvadeset šest godina Emili je živela povučeno i samotno. Mogli biste pomisliti da je poezija koju je takva žena pisala od malog značaja za ostatak sveta... Sve dok je ne pročitate. Suština poezije su prikrivena značenja. Jedna pesma se u isto vreme može protumačiti na nekoliko načina. Susret s poezijom Emili Dikinson govori nam koliko je ona duboko poznavala prirodu i ljudsku bit i koliko je vešto umela da ih izrazi na sebi svojstven, poletan i nadahnut način.

Emilin otac Edvard Dikinson je bio uspešan advokat i jedan od najnaprednijih ljudi u Amherstu. Podržavao je, a često i predvodio svaki poduhvat i inovacije u oblasti železnica, telegrafa, bankarstva, bolnica... Moglo bi se reći da je bio upečatljiva očinska figura. Zato se i moglo očekivati da njegov uticaj u Emilinom životu bude primetan. Edvardova supruga Emili Norkros bila je prilično obrazovana žena blage naravi. Iako je na Emili uticala osetno manje od oca, ipak je bila središte srećnog porodičnog života Dikinsonovih. Suprug ju je uvažavao i bio joj privržen celog života, baš kao i njena deca.

Godinu dana pre Emili, rodio se njen brat Vilijam Ostin Dikinson, kog su svi zvali Ostin. Njih dvoje su bili veoma bliski i slične naravi, ali on nije posedovao njen talenat. Uticaj njegovog života na njen bio je neobično snažan. Ostin je pošao očevim stopama i postao je advokat i kamen temeljac zajednice. Nekoliko godina posle Emili rodila se Lavinija, koju su svi zvali Vini. Njen glavni cilj u životu bio je da pruža podršku Emili. Posle nje, Dikinsonovi nisu imali više dece.

Okružena pametnim ljudima, Emili je napredovala. U Amherstu, a zatim i u obližnjem Hadliju, pohađala je škole koje su, naravno, bile vezane za Crkvu i puritanizam. Ono u čemu se Emili znatno razlikovala od ostalih učenika bilo je to što je ona čitala sve čega bi se domogla.

Kits, Šeli, ser Volter Skot... svi oni su pisali početkom veka i bili su vrlo uspešni i uticajni u engleskom govornom području. Međutim, Emili je kasnije izjavila da joj je Šekspir najbliži srcu. Pored njega, svi ostali su delovali neznatno.

Emili se zanimala za dela Džordž Eliot. Kad je drugi suprug ove spisateljice napisao njenu biografiju, Dikinsonovu je to ganulo i poistovetila se s borbom koju je ona kao kreativna žena i pisac vodila. U Meri En Evans, kako je glasilo pravo ime Džordž Eliot, Emili je videla sebe. Volela je i sestre Bronte, koje su takođe pisale pod muškim pseudonimima kako bi se probile u svetu književnosti.

Emili se zaljubila u svojim ranim dvadesetim, ali njen otac tog mladića nije smatrao podesnim, pa je na to stavljena tačka. Emili je zbog toga bila povređena i patila je do kraja života. Pa ipak nije prestala da voli oca. Mnogi književni istraživači su pokušali da saznaju ko je bio dotični mladić. Neki čak zaključuju da to nije bio mladić, već devojka. Bez obzira na to, njene pesme nam jasno govore da su joj osećanja zaljubljenosti i odbačenosti bila dobro poznata.

Čitajući ih, saznajemo da je za nju život na ovom svetu živopisno i uzbudljivo iskustvo kom ona pristupa dostojanstveno, s elanom i uživanjem. Počela je da piše u tinejdžerskim godinama. Kao štedljiva puritanka, pisala je na parčićima papira, što bismo mi danas nazvali recikliranjem.

Za života je objavila svega nekoliko pesama uz pomoć oštroumnih prijatelja. Da li je neobično to što nije želela da svet zna čime se bavi? Znala je da drugi neće znati šta o njoj da misle. Kao tridesetogodišnjakinja je sasvim prestala da odlazi u crkvu. U pobožnoj Novoj Engleskoj to je bio šokantan potez.

Sudija Otis Lord je bio dugogodišnji porodični prijatelj i bio je osamnaest godina stariji od Emili. Pošto mu je 1877. godine žena preminula, odnos između Lorda i Emili je postepeno prerastao u romansu koja se, prevashodno putem pisama, nastavila do njegove smrti, 1884. godine.
Godine 1878. napisala mu je: „Priznajem da volim. Radujem se što volim. Zahvalna sam tvorcu neba i zemlje koji nas je spojio". Godine 1880. on joj je poklonio vredna Šekspirova sabrana dela. A 1882. ju je zaprosio. Posle kraćeg razmišljanja je odbila. I pored toga, nastavili su da svake nedelje jedno drugom pišu, vodeći računa da niko ne sazna. I ovo nam dokazuje da je, iako izolovana, Emili Dikinson sigurno poznavala život.

Sedela je u svojoj sobi i pisala zagonetne i izvanredne stihove. Idealni trenuci u prirodi, suptilan prikaz ljudskih osećanja ‒ sve to je bilo daleko od strogih dogmi i doktrina njenih sugrađana u Novoj Engleskoj, ali u poeziji Emili Dikinson se probijao glas individualnosti, jedini glas koji je bio važan ‒ glas Novog sveta. Dok je nedeljom posmatrala kako narod hrli u novu crkvu, koju je njen brat sagradio, nije ni čudo što je odlučila da svoj glas zadrži za sebe. Neko drugi će njene parčiće korišćenog papira morati da iznese u svet. Pošto je u pedeset šestoj godini života Emili umrla, Mejbel, Ostinova ljubavnica, preuzela je na sebe zadatak da objavi njenu poeziju.

Članovi porodice Dikinson su bili izuzetno učeni, rečiti i pismeni. Služi im na čast i to što su prihvatili i poštovali Emilino povlačenje iz svakodnevnog života. Bio je to njen lični izbor, ali to nije bio beg, već jedini način na koji je mogla da razvije sopstveni glas, neometana od društva koje još nije bilo spremno da zastane, da se zamisli i uživa u divnom svetu u kom živi. To društvo nije bilo spremno da odbaci svoje plemensko nasleđe i iskorači iz senke neznanja i sujeverja. Činjenica da je ona u svemu tome uspela na tako nadahnjujući način, i to sasvim sama, njena je divna zaostavština nama.