„Sve strane neuronauka“ ‒ Oliver Stojković

Namerno i nasilno oduzimanje tuđeg ili sopstvenog života fenomeni su duboko utkani u biologiju naše vrste. Analiza ovih fenomena obuhvata njihovu kako humanističku tako i naturalističku dimenziju, uključujući sociološku, psihološku i medicinsku perspektivu. U pokušaju da identifikuju telesne sklopove „rođenog kriminalca" ili čvoruge na glavi melanholičnog samoubice, rani pozitivisti klasične medicine devetnaestog veka doživeli su slavni neuspeh, ustupajući mesto sociolozima koji su sve kriminalne akte objašnjavali društvenim okolnostima. Nameće se pitanje: da li su ubice i samoubice genetički predodređene, odnosno da li se rađaju kao takvi?

„Teorije naslednog ubice ili naslednog samoubice nisu nove. Ovo predavanje imalo je za cilj da načini jednu kritiku tih teorija. Šuplje su te biološke teorije genetičkog determinizma koje govore da postoji nekakva predodređenost za određenu, da kažemo genetičku sudbinu da postanemo ubice, samoubice, silovatelji, ili bilo šta drugo. Ja sam ukazivao na te šupljine", kaže dr Stojković.

Ovo predavanje bilo je kritika evolucione psihologije, one grane psihologije i biologije koja pokušava da identifikuje gene odgovorne za određeno ponašanje, odnosno kritika sociobioloških teorija iz sedamdesetih godina koje su pokušavale da previše biologije ubacuju u naše društvene i socijalne kategorije poput rodoljublja, kriminala i ostalog.

Ratnički gen

 Klasični genetički pristup tokom čitavog dvadesetog veka zasnivao se na analizi genskih varijanti asociranih sa različitim oblicima ponašanja u različitim sredinskim, najčešće razvojnim kontekstima, raščlanjujući varijabilnost antisocijalnog i drugih oblika ponašanja na genetičku, sredinsku i interakcijsku komponentu. Ovaj pristup doneo nam je i neke gene, kao što je „ratnički gen", kojima su pripisivana svojstva da upravljaju ljudskim ponašanjem.  Međutim, savremenim studijama, zasnovanim na imunohistohemiji i neuroimidžingu, kojima su utvrđivana anatomska, histološka, fiziološka i biohemijska obeležja mozga ubice/samoubice, u novije vreme pridružuju se i analize genoma zasnovane na masivnom paralelnom sekvenciranju.

Na ovoj tribini diskutovalo se o tome u kojoj meri ovi novi naučni podaci utiču na razumevanje agresivnosti i autoagresivnosti, u cilju prevencije takvog ponašanja ili bar njegovih posledica.

 Poslednjih trideset godina se sprovode genetičke analize na genu za monoamino-oksidazu tipa A (MAO-A). To je enzim koji postoji u našem organizmu i koji je zadužen za razgradnju nekih neurotransmitera.

 „Pokazano je u jednoj holandskoj studiji 1970. godine da je u jednoj familiji, u kojoj su se kriminalci jednostavno češće rađali, taj ratnički gen (MAO-A gen) potpuno ukinut, nemaju ga. Sindrom koji je nazvan po čoveku koji je otkrio ovaj gen, nije veoma čest. Ono što jeste često je da ljude možete podeliti u dve grupe ‒ u one koji imaju dovoljno ili uobičajeno mnogo malo MAO-A proteina i one koji imaju smanjenu količinu MAO-A proteina. U poslednjih trideset, četrdeset godina, ljudi su pokušavali da dokažu da urođeni nedostatak MAO-A enzima dovodi do kriminalnog ponašanja", izjavio je dr Stojković.

 Međutim, naučnici nisu uspeli da kažu šta je to tačno kriminalno ponašanje, pa su povezivali ovaj gen sa različitim oblicima ponašanja. Kada je u pitanju kriminal, govorili su da nije u pitanju gen za ubistva, već da je to gen za antisocijalno ponašanje. A oni koji su ga imali, govorili su da ta genetička varijanta čini ljude ratnicima, ljudima koji na brzinu mogu da donesu neku odluku, i onima koji su spremni i da se potuku. Dakle, to je i ratnički gen, i antisocijalni gen, zavisno od toga ko ga prezentuje. Prema rečima profesora Olivera, to je jedan primer uspešnog neuspeha.

 „Imali smo jasno identifikovanu jednu genetičku varijantu koja je asocirana sa jednim psihičkim deficitom i onda smo pokušavali da tu genetičku varijantu, taj enzimski problem povežemo sa određenim oblikom ponašanja, stavljajući ga u pravni kontekst. To je bila greška, tj. šupljina o kojoj sam govorio. Nadali smo se da ćemo na taj način sa MAO-A ili nekim drugim enzimom, objasniti  kriminalno ponašanje kod ljudi i shvatili da takvih gena nema", zaključuje dr Stojković.