Đavo sa ekrana

Priča o prednostima ekrana kao obrazovnih alatki zapravo je mit, gotovo unisono se izjašnjavaju inženjeri Silicijumske doline; jedina debata koja se trenutno vodi je na temu prihvatljive količine vremena provedene s telefonom.

 Bivši istraživač društvenih mreža Kristin Stečer i suprug joj Rušab (inženjer u „Fejsbuku") došli su do jednostavnog zaključka: rizik od zavisnosti i ometenosti u razvoju je na tako visokom nivou da su telefoni gotovo nedostupni njihovim ćerkama (starim tri i pet godina), osim na dugotrajnim putovanjima, te svakog petka (kada cela porodica odgleda neki film).

Atena Čavarija, nekad izvršna asistentkinja u „Fejsbuku", a sada članica Inicijative Čan Zakerberg (filantropskog odeljenja Marka Zakerberga) još je rezolutnija: „Ubeđena sam da đavo čuči u našim telefonima i uništava nam decu".

Zato je svoje potomke tek u srednjoj školi obezbedila ovim „sokoćalima", i dalje im limitirajući vreme i mesto korišćenja, a zgranutim roditeljima na pitanje da li je zabrinuta kad ne može da ih dozove, odgovara da ne mora u svakom sekundu da zna gde su.

Ironično zvuči da se dugogodišnji lideri tehnološke industrije susreću sa spoznajom o pogubnosti dostignuća kojima su često posvetili sav svoj život, i to ni manje ni više nego na osnovu toga kako ti uređaji utiču na njihovu decu.

Među njima je i Kris Anderson, izvršni direktor kompanije koja je jedna od vodećih u robotici i proizvodnji dronova. „Na skali između kokaina i bombonica, bliže su kokainu", izjasnio se o ajpodima i tabletima, a tehnologe i pisce koji su pratili i promovisali tehnološku revoluciju smatra naivnima. „Ona je zapravo izvan naše kontrole ‒ udara direktno na centre zadovoljstva u mozgu koji se razvija. Mi kao roditelji to ne možemo da shvatimo."

Svojim potomcima zaveo je dvanaest pravila, kao što su: bez telefona do letnjeg raspusta pred srednju školu, bez tableta, ajpoda, laptopa u spavaćoj sobi, bez društvenih medija do 13. godine, itd.

Sankcija za nepoštovanje nekog od ovih pravila sastoji se u 24-satnoj zabrani pristupa internetu, jer „nisam imao predstavu šta radimo njihovim mozgovima sve dok nisam video simptome i posledice", rekao je Anderson.

Oni koji nisu izvukli poruku od recimo Tima Kuka, izvršnog direktora „Epla" (koji je lane izjavio da bi svom nećaku zabranio pristup društvenim mrežama), Bila Gejtsa (mobilne aparate je deci priuštio kad su ušli u tinejdžersko doba), Stiva Džobsa (apsolutna zabrana korišćenja ajpoda) sada pokušavaju da svoj naraštaj izvuku iz zavisnosti objašnjavajući im kako funkcioniše tehnologija.

Tako bivši direktor „Mozile" Džon Lili uverava 13-godišnjeg sina da se njegovim osećanjima manipuliše tako što je „neko napisao kod koji ima za cilj da inicira željenu reakciju".

Doduše, nekoliko roditelja zaposlenih u Silicijumskoj dolini ne deli ovako katastrofobične stavove.

Rene Diesta, istraživač Centra za humanu tehnologiju, pobornik je kratkih, stimulativnih igrica, premda je protiv dugotrajnog, pasivno provedenog vremena s mobilnim telefonom. Džejson Tof iz „Gugla" dozvoljava trogodišnjem sinu da se igra na ajpodu, za koji smatra da nije ni bolji ni gori od knjige: „Naprotiv. A mislim da govorim u ime velikog broja roditelja koji se, iz straha od osude, boje da to isto izgovore".

Kao mali je odrastao uz televiziju. „Mislim da sam ispao sasvim okej", poentirao je Tof na ovu temu.