Emil Zola

Veći deo vremena je provodio u Parizu tu je upoznao Emili Ober. U martu 1840. rodio se njihov sin Emil Fransoa Zola, koji je promenio ime kako bi zvučalo više francuski. U prostranoj kući, nedaleko od stare katedrale, Emil je uživao u pažnji i ljubavi svojih roditelja do trenutka kada je njegov otac iznenada umro od pleuritisa.

Život je za Emili i njenog sina postao težak. Svim silama se trudila da mu pruži što bolje obrazovanje. Godine 1852, sa dvanaest godina, upisao se u školu, tada poznatu kao koledž Burbon, u ono vreme najbolju školu. Bio je dobar đak, ali ono što je obeležilo njegovo školovanje bilo je poznanstvo i druženje sa dva dečaka: Polom Sezanom, kasnije čuvenim slikarem, i Žan-Batistom Bajem, sinom vlasnika lokalnog hotela. Tri dečaka su bila nerazdvojna; iako je Zola po prirodi bio melanholičan i pomalo povučen, na ovo prijateljstvo je oduvek gledao kao na najbolji period svoje mladosti.To što se tako dobro slagao s Polom Sezanom mnogo govori o Zolinoj osetljivoj prirodi. Sezan je imao tešku i prgavu narav. Krupan i nezgrapan, ali jednako inteligentan kao Zola, Sezan se stalno svađao sa svojim ocem, koji je bio imućan ali teške naravi i koji nije podržavao sinovljevu želju da postane umetnik. Iznimno lepi krajolici Provanse i reka Ark, koja je proticala južno od grada i u kojoj su voleli da se kupaju, bili su im utočište, a brda kojima su tumarali ostavila su snažan utisak na njih.

Kao zrelom i već afirmisanom umetniku, planina Sent Viktoar je Sezanu bila čest motiv slika, kom se iznova vraćao. Kao piscu, seoski predeli Eks ana i sam grad postali su Zoli neka vrsta utočišta.

Osim prirode tu je bio i svet književnosti. Viktor Igo mu je bio jedan od idola. Alfred de Muse je verovatno bio prvi pesnik koji je imao značajniji uticaj na Zolu i Sezana. Kad je Zoli bilo osamnaest godina, pre nego što je završio školovanje u Eks anu, majka je odlučila je da se oboje presele u Pariz. Očev ugled mu je obezbedio prijem u prestižni licej Ludviga Velikog, ali ubrzo je shvatio da je njegovo znanje nemerljivo u poređenju s onim koje su posedovali njegovi pariski vršnjaci. Težak život u Parizu i nemaština postali su svakodnevica. Posle bezuspešnih pokušaja da pronađe posao, u proleće 1860. konačno se zaposlio u Upravi carine, gde je ostao manje od godinu dana, da bi se po preporuci očevog prijatelja zaposlio u odeljenju za distribuciju u izdavačkoj kući "Ašet", koja i danas važi za jedno od vodećih imena francuskog izdavaštva. Posao u izdavačkoj kući je u mnogo čemu bila srećna okolnost. Ljudi iz "Ašeta" su ubrzo prepoznali njegove kvalitete i postavili ga za direktora sektora za odnose s javnošću, da bi kasnije postao direktor odeljenja za reklamiranje. Kroz svoj posao uspostavio je značajne kontakte u svetu književnosti. Životni standard mu se naglo poboljšao. Počeo je da piše za te novine i časopise, što mu je u narednim godinama obezbeđivalo finansijsku sigurnost. Preselio se u ulicu Vožirar, nedaleko od Luksemburškog vrta, i Pariz je za njega sada postao prijatno mesto za život. Četvrtkom uveče organizovao je umetnička druženja uz čaj i razgovore koji su trajali do duboko u noć. To će od tada postati sastavni deo njegovog života.
Njegov prijatelj iz detinjstva Pol Sezan bio je u Parizu i zajedno su obilazili ateljee slikara Renoara, Frederika Bazija, Anrija Fanten-Latura, Monea i Degaa. I upravo je zahvaljujući ovim poznanstvima iz mlađih dana, u kasnijim godinama izgradio reputaciju uglednog umetničkog kritičara.

"Priče Ninoni" - zbirka kratkih priča, bile su prvo objavljeno Zolino delo. Zahvaljujući profesionalnom iskustvu, uspeo je da pronađe dobrog izdavača i obezbedi uspešnu promociju i distribuciju. Njegov prvi roman "Klodova ispovest", posvećen Sezanu i Baju, roman govori o mladom provincijskom idealisti koji dolazi u Pariz i otkriva poročan i korumpiran svet prestonice.

Njegovi surovo realni opisi izazvali su svojevrstan skandal, tako da izdavačka kuća "Ašet" nije preterano žalila kada je Zola, 1866. godine, odlučio da napusti kompaniju. Bio je ubeđen da može da živi samo od pisanja. Nekoliko godina ranije upoznao je Aleksandrinu Mele. Visoka, maslinastog tena i otmenog držanja, imala je vrlo teško odrastanje u porodici šeširdžije i cvećarke.

Aleksandrin mu je bila dobra supruga. Ulivala mu je samopouzdanje i suzbijala njegove ludosti. Ali, nažalost, u braku neće imati dece.

Zola je vrlo žustro branio svoje prijatelje umetnike. A 1866. godine založiti se za Manea, Monea, Pisaroa bilo je u određenoj meri vrlo smelo. Izrevoltirani njegovim člancima, čitaoci su cepali novine i otkazivali pretplate. Zola je bio izuzetno pronicljiv i, naravno, uživao je veliko poštovanje Manea i ostalih prijatelja iz umetničkih krugova. Sezanu, koji je finansijski stajao vrlo loše, godinama je svakog meseca slao šezdeset franaka. Finansijski je pomagao i drugim umetnicima kad god je to mogao, tako da je njegova podrška umetnosti i umetnicima bila postojana i, svojstveno njemu, vrlo praktična. Objavio je brojne članke na temu književnsti. Ubrajali su ga u realiste, mada je žanrovsko svrstavanje što je slučaj i sa mnogim drugim piscima, samo jedan deo daleko složenije celine. Njegovo iskustvo u novinarstvu poslužiće kao osnova njegovom jedinstvenom pristupu pisanju.

Najveća vrednost njegovih dela počivala je upravo na realističnim opisima a oni su nastajali iz kritičkog posmatranja. U svojoj "Ljudskoj komediji" Balzak je napisao nekoliko povezanih romana. Zola je inspiraciju crpio iz sopstvenog iskustva iz Eks ana, koji u svojim romanima zove Plason a dve porodice koje u njemu žive Rugon i Makarovi. To će postati osnova za izvanrednu seriju od dvadeset romana poznatu kao ciklus "Rugon-Makarovi" a koji prati uspone i padove različitih članova ovih porodica obično okovane neprijateljstvom ili nesrećom. Zola se, naravno, okušao u pisanju pozorišnih komada. Njegova dela su bila toliko popularna da je bilo sasvim logično da se uradi njihova pozorišna adaptacija.
Naravno, sve ovo mu je bilo plaćeno, tako da je zaradio priličnu sumu novca od pozorišnih adaptacija romana "Jazbina" i "Nana" koji su se izvodili u pariskim i drugim svetskim pozorištima.

Zola je u svakom pogledu bio ispunjen čovek. Uživao je u svojoj umetnosti. Nije bio neumeren u svojim željama niti previše boem u svojim navikama. Žudeo je za porodicom, koju on i supruga nisu mogli da imaju. Žanu Rozero je prvi put upoznao u maju 1888. Imala je dvadeset i jednu godinu a njegova žena Aleksandrin ju je unajmila da radi kod njih kao sobarica. Odmah se zaljubio u nju. Ubedio ju je da da otkaz iznajmivši joj stan nedaleko od njegove kuće. I tako je počeo svoj tajni dvostruki život. Žana mu je podarila dvoje dece; međutim, nevolja se dogodila kad je Aleksandrin doznala za ovu vezu. Zola joj je dao do znanja da je poštuje kao suprugu i da će uvek ostati uz nju. Naposletku, supruga je čak prihvatila njegovo dvoje dece koje je uistinu veoma voleo. Nakon što je završio serijal od dvadeset romana koji su činili ciklus "Rugon-Makarovi", Zola se latio još jednog poduhvata. Napisao je trilogiju "Tri grada" - "Lurd", "Rim" i "Pariz". Ciklus je započeo s Lurdom jer je uvideo da je hodočašće u tom gradu deo smišljene prevare od strane crkve. Roman govori o sirotim vernicima koji hrle u grad verujući da će tamo biti izlečeni a radnja prati mladog sveštenika koji, uvučen u sve ovo, preispituje svoju veru u Boga.

U narednom romanu, "Rim", u centru rimokatoličke crkve, isti sveštenik sreće se sa prevarama crkvenih otaca zarad ličnih napredovanja u službi. U poslednjem delu iz ciklusa, u romanu "Pariz", Zola usmerava pažnju na poslovni svet u koji su njegovi savremenici neretko bivali namamljeni da ulože novac u poslove koji su spektakularno propadali.
Međutim, ovo poslednje delo zasenila je Zolina lična umešanost u aferu "Drajfus". Napisao je čuveno pismo "Optužujem". "Optužujem" je bio članak kojim je Zola iskazao svoj stav i javno i direktno optužio vojsku. Zbog ovog članka mu je suđeno i, naravno, proglašen je krivim i optužen za izdaju, zbog čega je morao da pobegne u Englesku. Živeo je u Sariju, predgrađu Londona, nekih godinu dana, dok je afera Drajfus nastavila da izjeda Francusku. U Pariz se vratio januara 1899. godine, kada je objavljena opšta amnestija za čitav slučaj "Drajfus" i sve one koji su u njega bili umešani.

Dok je afera Drajfus još trajala, Zola je počeo rad na novom ciklusu koji je nazvao "Četiri jevanđelja". Naziv ciklusa se odnosi na četiri biblijska jevanđelja iako je reč "jevanđelje" upotrebio ironično. Romani iz ciklusa bili su: "Plodnost", "Rad", "Istina" i "Pravda". Završio je tri, a poslednji iz ciklusa, "Pravda", ostao je nedovršen. Ovi romani, i dalje u senci ciklusa "Rugon-Makarovi", zračili su verom u život i optimizmom. Zola se nikad nije plašio da otkrije tamnu stranu života, ali je u isto vreme verovao i u moralne vrednosti čovečanstva. Umro je 1902.godine

Priredila:Tanja Čanić-Mlađenović