Kako su gusari oteli Julija Cezara

Nedostatak pomorske sile ostavio je Sredozemno more ranjivim.Kartagina je pala 246. godine pre n.e, dok su helenistička Seleukidska imperija i Ptolemejsko kraljevstvo bili u opadanju. Iako je Rim tada bio dominantna sila na Sredozemnom moru, nije imao moćnu mornaricu. Rat između Rima i Seleukidskog carstva početkom 2. veka pre nove ere, doprineo je dodatnom haosu u istočnom Mediteranu. Ali, to nije bio jedini uzrok piratstva. Gusari su, naime, Rimljane snabdevali robljem. Piratska meta bili su spori, trgovački brodovi, naročito oni koji su prevozili žito iz Egipta u Italiju. Prilikom zauzimanja takvog broda, posada bi bila zarobljena i odvedena na grčko ostrvo Delos, u to vreme, glavno međunarodno tržište robljem. Robove je kupovala rimska elita i završavali bi na plantažama. 

Sredozemni gusari imali su uporišta na Kritu (u istočnom Mediteranu) i na Balearskim ostrvima (u zapadnom Mediteranu). Kasnije su zapadnu Kilikiju (današnja Turska, severno od Kipra) pretvorili u bazu svojih operacija, čime su i dobili ime "Kilikijanski gusari". Sudbina članova posade koje su gusari oteli, zavisila je od njihovog materijalnog stanja. Bogati zarobljenici ostajali bi taoci sve dok se ne bi isplatila otkupnina.

Veoma nezgodan talac

Jedan od najslavnijih talaca kilikijanskih gusara bio je vojskovođa Julije Cezar. U 75. godini pre n.e, budući rimski diktator, koji je tada imao 25 godina, zarobljen je na putu za Rodos gde je studirao govorništvo kod Apolonija Mola. Gusari su tražili otkupninu od 20 talenata (lat.talentum), na što se Cezar nasmejao, rekavši da nemaju pojma ko je on i predložio da zatraže 50 talenata. Tokom zatočeništva koje je trajalo 38 dana, Cezar se nije ponašao kao zarobljenik. Otmičari su morali da hodaju na prstima kada bi spavao, dobijali su uvrede i grdnje što mu ne aplaudiraju dok uvežbava govor. Čak im je zapretio, smejući se, da će ih obesiti. Gusari su tolerisali ovakvo ponašanje, čak im se dopadala njegova smelost koju su pripisivali nekoj vrsti "neposerdnosti i mladalačkog veselja".

Otkup je stigao i Cezar je oslobođen u Miletu. Odmah je preuzeo komandu nad nekoliko brodova i krenuo u lov na svoje otmičare. Zarobio ih je i odveo u Pergam. Kako su zarobljeni gusari bili pod jurisdikcijom Marka Junija, guvernera Azije, Cezar mu je dozvolio da ih kazni. Guverner (otac Marka Junija Bruta, budućeg Cezarovog ubice) je, međutim, bio neodlučan i Cezar je uzeo stvari u svoje ruke. Izveo je gusare iz zatvora i naredio razapinjanje na krst.

Pompej i gusari

Nedugo posle Cezareve otmice, Rimljani su poslali nove ekspedicije protiv gusara, a Gnej Pompej je dobio od Senata velika ovlašćenja. Do kraha kilikijanskih pirata došlo je posle pada Krita. Iako su gusari pokušali da ucene Rimljane pretnjama da će prekinuti snabdevanje namirnicima, Pompej ih je brzo porazio. Za razliku od Cezara, međutim, Pompej je prema zarobljenim gusarima imao sasvim drugačiji odnos. Shvativši da su oni zauvek izgubili bazu u Kilikiji poslao ih je duboko u unutrašnjost Rimske republike gde su služili kao zemljoradnici.

Priredila: Mirjana Bjelogrlić