„Bauhaus”: vek od rađanja jedne vizije

Dosta s tim istim proizvodima sa pokretne trake! Treba nam alternativa industrijskoj proizvodnji! Stvari treba da budu biti moderne i funkcionalne, bez suvišnih ukrasa, a istovremeno uz povoljnu cenu!

Arhitekta Valter Gropijus je 1919. osnovao školu za primenjene umetnosti i arhitekturu Bauhaus u Vajmaru. Ideja je bila da se sjedine umetnost i zanat, ali uistinu revolucionarno je bilo spajanje umetnosti i industrije. U svom manifestu Gropijus je napisao: „Arhitekte, vajari, slikari, mi se svi moramo vratiti zanatskom umeću!"
Gropijusu bi se po svoj prilici svideo reklamni slogan koji danas koristi lanac robnih kuća za unutrašnje i spoljno uređenje doma: „Bauhaus ‒ Da bi bilo dobro!"

Moderno i funkcionalno

Za Valtera Gropijusa izgradnja kuća je bila „konačni cilj svih oblikovnih delatnosti". Zbog toga u njegovoj školi studenti nisu samo učili teoriju i vežbali u školskim radionicama ‒ on ih je slao i na gradilišta, kako bi u praksi primenjivali učenje o formama, bojama i materijalima. Najvažnije načelo je glasilo: Forma sledi iz funkcije (Form Follows Function).

Poštujući to načelo, studenti te umetničke škole razvijali su brojne objekte primenjene umetnosti, poput nameštaja ili predmeta za svakodnevnu upotrebu. Pri tom je važna bila čista i hladna elegancija, umesto zaigranosti umetničkih linija. Mnogi prototipovi iz tih radionica išli su u serijsku proizvodnju no samo je manji broj njih uspeo da ostvari i drugi Gropijusov cilj: cenu za svačiji džep.

Među uspešnim primerima je svakako tapet koji je proizvodila fabrika tapeta Raš iz Hanovera ili čuvena crna stona lampa firme Kandem. Budući da su je mnogi kopirali, na kraju su je i mnogi mogli kupiti.

Kuće u jedinstvenom stilu 

Škola Bauhaus je postala najpoznatija po nacrtima svojih arhitekata. U mnogim gradovima su stambene zgrade izgrađene po tim idejama imale kao primarni cilj rešenje problema s nedostatkom stambenog prostora. Gropijus je želeo da reši urbanističke probleme gradnjom velikih stambenih zgrada s mnogo stanova.

Primeri tog nastojanja su stambena naselja u Desauu ili Berlinu. Na taj način je doduše nastalo mnogo novih stanova, ali je istovremeno došlo i do anonimnosti stanovanja, što je kasnije dovelo do novih socijalnih problema. No oni više nisu bili u centru pažnje Bauhausovih graditelja.

Škola je 1925. morala da napustiti Vajmar i preseli se u Desau jer je nova konzervativna vlada Tiringije, gde se nalazi Vajmar, počela da pravi probleme revolucionarnom Gropijusu i njegovim saradnicima. On je sâm projektovao zgradu nove škole u koju su se profesori i studenti uselili 1926. Zgrada s radionicama sa staklenom fasadom postala je pojam moderne arhitekture.

Progoni i selidbe

Tokom godina su u Desauu izgrađene i četiri „majstorske kuće" u kojima su bili stanovi i radne prostorije za nastavnike, a kasnije i jedno stambeno naselje s ukupno 60 zgrada. Pet godina kasnije je rukovođenje školom Bauhaus preuzeo arhitekta Miz van der Roe, ali ubrzo nakon toga (1932) školu su zatvorili lokalni nacionalsocijalisti.

Mada su nacisti i sami pri gradnji industrijskih objekata naglašavali funkcionalnost, pokret Bauhaus im je bio sumnjiv i na kraju je proglašen „jevrejskim" i „boljševističkim". Škola se potom nakratko preselila u Berlin, ali je nakon što su nacisti 1933. preuzeli vlast, definitivno ugašena. Mnogi profesori su napustili Nemačku. Mada škole više nije bilo, učenje je ostalo vrlo uticajno ‒ sve do danas.

Sačuvano je pet majstorskih kuća u kojima su bili smešteni nastavnici, a u zgradi škole Bauhaus u Vajmaru danas je smešten deo tamošnjeg univerziteta. U Berlinu pak postoji arhiv Bauhausa, dok se u restauriranoj zgradi škole u Desauu danas nalazi sedište Fondacije Bauhaus. Mada je u kontinuitetu umetnička škola Bauhaus delovala samo 14 godina, njen uticaj se proširio po čitavom svetu. Bauhaus važi danas za možda najuticajniji izvozni kulturni proizvod iz Nemačke u 20. veku.