Ne za mini-hidroelektrane?

Njima su se pridružili i stručnjaci i naučnici koji ukazuju na pogubne posledice uništavanja vodnih resursa u Srbiji zarad proizvodnje električne energije. Kako navode, kada bi se izgradile sve planirane mini-hidroelektrane u našoj zemlji, njih oko 850, električna energija koja bi se dobijala njihovim radom participirala bi sa svega dva odsto u ukupnoj proizvodnji električne energije u Srbiji; nasuprot tome, štete po prirodu i vodne resurse su toliko razorne da se cela situacija poredi sa izrekom o volu i kilogramu mesa.

Jedan od protivnika njihove gradnje je i dekan Šumarskog fakulteta prof. dr Ratko Ristić, koji podseća da je Srbija najsiromašnija zemlja Balkana kada je reč o autohtonim površinskim vodama. To se izražava modulom oticaja i za Srbiju je to 5,7 litara u sekundi po kilometru kvadratnom. Od nas su bogatije Makedonija sa 11, Bosna i Hercegovina sa 20, Albanija sa 37 i Crna Gora sa 44 litra u sekundi po metru kvadratnom. I na ono malo preostalih brdsko-planinskih vodotoka, po prof. Ristiću, najveći je pritisak da se prave mini-hidroelektrane.

U Evropi je izgrađeno negde oko 24.000 mini-hidroelektrana, kakva su njihova iskustva?
‒ Evropska unija se već susrela sa negativnim ekološkim posledicama njihove gradnje. Pre svega, remeti se režim prirodnog prehranjivanja izdani iz rečnog korita i nije ugrožen samo biodiverzitet već i vodosnabdevanje mnogih naselja u brdsko-planinskim predelima u Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Austriji. Jednostavno, smanjuje se kapacitet izvora, njihova izdašnost, i ljudi nemaju dovoljno pitke vode.

Zagovornici gradnje mini-hidroelektrana često govore da će to omogućiti izgradnju infrastrukture, turističkih kapaciteta, proizvodnih pogona i slično.
‒ Sve je to jedna velika laž, a oni koji to izgovaraju svesno lažu. Jer, kada se naprave, mini-hidroelektrane obično imaju samo jednog zaposlenog, procesi su uglavnom automatizovani, sve se nadgleda pomoću video-nadzora, kontroliše preko interneta; kada turisti vide reku koja je spakovana u cevi na dužini od dva do pet km, više tu nikada neće doći. Njihova izgradnja je jedan izuzetno destruktivan proces i ne donosi korist nikome sem vlasnicima. A šta je njihova korist? Oni kao povlašćeni proizvođači, to je prema zakonu o energetici, dobijaju od 10 do 14 evrocenti po svakom kilovat-času isporučene energije. Njima to Elektroprivreda Srbije plaća odmah i onda svima nama preko računa za struju za domaćinstvo uvodi stavku od 0,093 dinara po kilovat-času potrošene energije. Dakle, pojedinci se bogate, a cela Srbija plaća i najsiromašnija domaćinstva koja troše svega 400-500 kvč na mesečnom nivou moraju da subvencionišu ove sa 40-50 din.

Nije li onda bolje da umesto mini-hidroelektrana koristimo izvore energije koji manje narušavaju životnu sredinu?
‒ Elektroprivreda Srbije bi trebalo da uskoro počne eksploataciju tri vetroparka na prostoru južnog Banata, instalisane snage od 250 MW, što je ekvivalent za energiju iz čak 250 mini-hidroelekrana. Pri tome nismo još ozbiljno počeli da koristimo ni solarnu, ni geotermalnu energiju, energiju biomase iz poljoprivrede i šumarske proizvodnje. Zapravo smo izabrali najgori mogući način, a to su mini-hidroelekrane.