Umetnik u „centru” ‒ Ilija Šoškić

Povodom retrospektivne izložbe Ilije Šoškića, razgovarali smo za Portal RTS-a sa Aleksandrom Mirčić, kustosom u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Osim obilja radova i sadržaja, kuriozitet ove izložbe predstavlja druženje sa umetnikom Ilijom Šoškićem. Imajući u vidu da je njegov život neodvojiv od radova na polju umetnosti, možemo reći da je Ilija hroničar vremena u kome živi i tragač za suštinskim u čoveku?

‒ Da, o samoj izložbi Akcione forme, koja je sada aktuelna u Beogradu i Novom Sadu ne može se govoriti bez prethodnog upoznavanja sa Ilijinim životnim koracima koji su ga usmeravali ka polju umetnosti. Počeo je kao sportista, ali postavši jugoslovenski reprezentativac, napušta sport i upisuje se na Likovnu akademiju u Beogradu. Aktivno učestvuje u studentskim protestima '68. i od svog radikalno levičarskog stava ne odustaje ni u budućnosti. Sklonivši se od hapšenja nakon protesta, odlazi u Italiju i zadržava se u Bolonji, gradu koji je bio tradicionalno uporište italijanske levice, gradu Pjera Paola Pazolinija. Tamo se pridružuje radikalno levičarskim umetnicima i upisuje se na Akademiju. U burnim istorijskim dešavanjima u Italiji, takozvanim olovnim godinama, Ilija Šoškić aktivno učestvuje i kao radikalni levičar i kao umetnik. Pridružuje se gerilskoj galeriji GAP, koja naziv, kao i gerilski način funkcionisanja uzima od partizanskih odreda iz Drugog svetskog rata.

Galerija Atiko u Rimu predstavljala je u to vreme epicentar svetske avangarde. Ilija je pronašao svoje mesto među (tada) aktuelnim umetnicima?

‒ Da, u njoj izlažu Pino Paskali, Janis Kunelis, Mikelanđelo Pistoleto, Džon Kejdž, Filip Glas, Stiv Pakson, Triša Braun i Simone Forti. U ovoj galeriji Šoškić izvodi „Maksimalnu energiju ‒ minimalno vrijeme" (1975), ključni performans u kome iz revolvera puca u zid rimske galerije, što će ga učiniti vidljivim na toj umetničkoj sceni. Nastavlja s performansima usmerenim na telo kao objekat, žive slike (tableau vivant), izvodi brojne akcije u javnom prostoru, neke samo za oko kamere kao što je Ikarus (vrabac na ramenu) 1973. godine ili Heroj, 1976. Takođe često izvodi akcije u Studentskom kulturnom centru, od kojih je najradikalnija Koegzistencija iz 1975. godine, kada je na IV aprilskim susretima boravio zatvoren u galeriji s pitonom dugim četiri metra.

Život i umetnost Ilije Šoškića su integralno povezani, njegov etički i politički stav neodvojiv je od njegove umetnosti a njegova umetnost predstavlja njegovo ponašanje, delovanje? U kojoj meri su ga oni usmerili na nove ideje? Krajem sedamdesetih posle Bolonje i Rima otvaraju se nova poglavlja u njegovom životu?

‒  Godine 1978. nakon ubistva italijanskog premijera Alda Mora, Šoškić postaje svestan da umetnost nije u mogućnosti da promeni svet, da je kapitalizam teško srušiti. Bira da beskompromisno brani svoj etički i politički stav i ne pristaje da uđe sa svojom umetnošću na umetničko tržište (što mu je dotadašnji angažman omogućio). Ostajući dosledan svojim idejama, on ponovo odlazi i napušta osvojene pozicije. Seda na svoj motor marke moto guci (koja u italijanskoj „bajkerskoj" supkulturi simbolizuje levičare) i odlazi na dug put po Evropi. Svoj stav izražava suzdržavanjem od umetnosti, motociklizmom koji podrazumeva nomadski način života. Na putu je dve godine i po povratku u Rim izvodi performans Uzdržavanje na međunarodnom skupu motociklista na Trgu Sv. Petra u Vatikanu i uzdržava se od umetnosti.

Kako pronalazi dalji put u umetnosti, na koji način dalje deluje?
‒ Ilija Šoškić s punim životnim i umetničkim iskustvom odlučuje da se vrati svojim korenima, u Crnu Goru, ali i dalje bez stalnog mesta boravka. Novu podlogu za svoju umetnost nalazi u nauci, filozofiji, prirodi. Geometrija kombinovana sa mističnim, arhetipskim, sa prirodom, postaje materijalizacija ideje koja je neodvojiva od umetnikovog prisustva, žive slike (tableau vivant). Radovi su uvek vezani za određeno mesto, rađeni za posebnu situaciju i uvek u sebi nose obeležja prethodnih iskustava i važnih ličnosti umetnosti avangarde. Umetnički predmet, krajnje jednostavan i sveden u svom geometrijskom obliku, ne postoji samostalno, ne postoji bez umetnikovog prisustva, koje u svom mirnom i dostojanstvenom stavu ima snagu pucnja u zid!