Velike mačke

Tiho prikradanje

Kad je reč o uhođenju, nijedna mačka nije upornija od leoparda. Zna se da svoj plen prati više od tri kilometra. To je veoma važno, jer velike mačke nisu izdržljive poput svog plena. Gnu može da trči više sati, a mačka maksimalnu brzinu može da drži samo kratko. Kako bi stekao prednost, leopard mora da priđe žrtvi, najbolje na svega četiri metra, a to je najlakše noću. Prikradanje im ide od ruke. U noćnoj tmini afričke savane, ni leopard ni plen ne mogu da se oslone na vid.

Impale svoje velike kupaste uši mogu da okreću za 180 stepeni i čuju i najslabiji zvuk. Leoparda će otkriti i samo jedna polomljena grančica. Postoji, ipak, način da ostane nečujan. Dok se prikrada, ligamenti šape izdižu kandže sa tla i skrivaju ih, prigušujući svaki korak. Jastučići na šapama puni su visokoosetljivih nerava. Samo jedan korak otkriće leopardu oblik, građu i temperaturu žrtve. Velike mačke imaju još jedno oružje za uhođenje u svom arsenalu ‒ posebne dlačice na nogama. Te krute dlake na zglobovima prednjih nogu mogu da otkriju vibracije u tlu i promene u strujanju vazduha. Imaju ih čak i domaće mačke. Te dlačice nervnim završecima šalju signale kako bi životinja znala koliko je plen blizu njene noge. To je izuzetna prilagođenost koja je veoma važna za uhođenje u mraku. Kad joj se plen nađe u dometu, sledeći korak je hvatanje.

Savršena struktura mišića snežnog leoparda

Za hvatanje velikog sisara potrebne su snaga i pokretljivost, a naročito na najstrmijem terenu na svetu. Snežni leopard živi na visini od četiri hiljade metara na Himalajima u Pakistanu. Njegov plen je lakonoga vijoroga koza. Savitljivi papci s jastučićima protiv klizanja omogućavaju kozi dobro prianjanje i sjajnu ravnotežu. Ali i snežni leopard se odlično snalazi na opasnim liticama. Zbog kratkih, zdepastih prednjih nogu i jakih grudnih mišića on se lako uspinje goneći plen. Ali to nisu obični mišići.

Mišiće svih sisara čine pojedinačna vlakna, ali naučnici Univerziteta u Kejptaunu otkrili su da su ona kod velikih mačaka drugačija. Svako mišićno vlakno velike mačke stvara tri puta više energije nego kod ljudi. Ova vlakna omogućavaju snežnom leopardu da, goneći plen, skoči i petnaest metara u visinu. Savršena struktura mišića stvara neverovatnu snagu i pruža izuzetnu pokretljivost čiji je vrhunac hvatanje plena.

Smrtonosne čeljusti jaguara

Kad je reč o smrtonosnom ugrizu, snežnog leoparda nadmašuje njegov daleki južnoamerički rođak ‒ jaguar. Njegova čeljust stvara pritisak od 700 kilograma. Ona probija lobanju plena. On ima veću mišićnu masu u vilici nego bilo koja druga velika mačka. Njegove čeljusti su kraće pa imaju veću snagu. Zato, srazmerno svojoj veličini, jaguar ima najjači ugriz. Relativno je lako ubiti divlju svinju, ali moćni zubi ove mačke omogućavaju joj da napadne i mnogo veći plen sa debljom lobanjom i kožom, a to je kajman. Ako ga odmah ne ščepa, gmizavac bi mogao da napadne svog napadača. Jaguar mora da ga ubije samo jednim ugrizom za lobanju.

Za uspešnost ove mačke nije zaslužna samo njena snaga. Ona savršeno precizno, kroz uši, zariva svoje očnjake u mozak kajmana. Ali kako je jaguar tako hirurški precizan dok se rve sa pobesnelom zveri od pedeset kilograma? Brkovi pomažu mački da pravilno postavi svoje moćne čeljusti. Tokom napada, upereni su napred što receptorima (koji se nalaze u korenu) omogućava da daju preciznu informaciju o položaju plena.

Kao kod većine sisara, i jaguarovi očnjaci imaju receptore osetljive na pritisak, što dodatno olakšava lov. Međutim, kod velikih mačaka, ovi zubi imaju još jednu svrhu. Oni šalju signale nervnim završecima u desnima koji govore jaguaru kako da podesi položaj vilica za smrtonosni ugriz. Veština lova velikih mačaka ne zasniva se samo na snazi mišića. Najvažniji element su njihova osetljiva čula. Neke velike mačke mogu da pojedu i do 42 kilograma mesa odjednom. To nije zato što su alave, niti zato što im je potrebno više proteina nego drugim životinjama. One sve potrebne hranljive materije dobijaju samo iz mesa. Jednostavno ne mogu da prežive na drugoj hrani. Naučnici su nedavno otkrili da velike mačke imaju genetske modifikacije koje im omogućavaju da sjajno vare amino-kiseline, masne kiseline i masti.

Lavice vole timski rad

Očekivalo bi se da tigar, kao najveća mačka, lovi i najveći plen, ali nije tako. Njihov plen je često mnogo manji od njih samih. Iako je mnogo manji od tigra, lav je mačka koja lovi daleko najveći plen: afričkog bivola. U Africi ga, zbog njegove agresivnosti, nazivaju „crna smrt". U savani, on čini više od polovine lavljeg jelovnika. Ali bivola nije lako uloviti ‒ to je furija od skoro jedne tone. Dug je tri i po metra i visok metar i po. U trku je mnogo brži od lava. Lavica je sedam puta lakša od bivola, a njeni očnjaci od sedam centimetara ne mogu da se porede sa njegovim rogovima. Ali zato lavica uz sebe ima svoj čopor. Sve druge mačke su usamljeni lovci, ali lavice se oslanjaju na timski rad.

One su najbolji lovci u afričkim ravnicama. Zna se da one za lov koriste strategiju. Napadaju iz zasede. Vrebaju tamo kuda će bivoli verovatno proći. Kad im se nađu u dometu, lavice zauzimaju svoj položaj. Kao igrači kakve sportske ekipe, i one imaju posebne uloge. Položaj pojedinih životinja menja se od lova do lova. Prilagođavaju ga onima sa kojima su u timu.

Poljubac smrti

Lavica dozvoljava bivolu da prođe a onda kreće u poteru. Lavovi ga nikad ne napadaju spreda. Rogovi su jednostavno previše opasni. Bivolu život neće oduzeti lavlji ugriz. Za svoju veličinu, lavovi imaju najslabiji ugriz od svih velikih mačaka. To je zato što imaju najširu čeljust ‒ čak trideset centimetara. Ipak, ono što izgube u snazi nadomešćuju sposobnošću da svojom vilicom bivolu prekriju celu njušku.

Oni ga uguše poljupcem smrti. Sve velike mačke mogle bi da se goste ovakvim plenom kad bi se u lovu udružile, ali samo lavovi love kao tim jer su se prilagodili na način na koji druge mačke nisu.

Priredila Tanja Čanić Mlađenović