Kako lisice uspevaju da love i noću i danju?

Izuzetan noćni i dnevni vid

Pustinjska lisica živi u Sahari i kao sve druge lisice, može da funkcioniše u tami. Njene zenice se šire omogućavajući svetlosti da prodre u oči. Najmanje 97% fotoreceptora u njenoj mrežnjači su štapići, a ostatak čine čepići. Ćelije čepića prepoznaju svetlost a štapići su mnogo osetljiviji na niže nivoe svetlosti. Zahvaljujući velikom broju štapića, lisica ima sjajan noćni vid, ali danju ove ćelije osetljive na svetlost imaju sasvim drugačiju namenu. Njihov plen su pike, životinje koje podsećaju na zečeve. Da vide plen sa velike udaljenosti, omogućavaju im štapići koji se trenutno pretvaraju u senzore pokreta. Tako lisice uspevaju da spaze male pike čak i kad su kilometar daleko.

Kad se plen pokrene, gusti štapići prepoznaju promenu u jačini svetlosti pa lisica može da „nacilja" metu. Kad se dovoljno približi, napad počinje. Ali za dnevni lov ne pomaže samo mrežnjača. Važan je i oblik zenice. Vukovi i drugi pripadnici porodice pasa imaju okrugle zenice, ali oči lisice su drugačije ‒ zbog vertikalnih proreza više liče na mačje. Kod mačaka i lisica fiziologija se različito razvijala, ali rezultat je isti.

Dugo se smatralo da su uske zenice obema životinjama omogućavale bolji noćni vid, ali nova istraživanja Sidnejskog univerziteta pokazuju da im takav oblik pomaže da love danju.

Pustinjska lisica mora da lovi danju kako bi našla dovoljno hrane, ali sunčeva svetlost može da joj naškodi.
U Velikoj Britaniji indeks UV zračenja je skromnih šest, ali u Sahari njegova vrednost dostiže maksimalnih jedanaest. Kad se tome doda odsjaj svetlosti od peska i kamenja, sunčevi zraci mogu ozbiljno da oštete oko pa tu uzana zenica igra važnu ulogu. Obojeni krugovi označavaju delove sočiva koji se koriste za definisanje različitih boja. Na jakoj svetlosti, okrugle zenice se skupljaju kako bi oči zaštitile od štetnih zraka sprečavajući prodiranje boja spolja. To znači da određena boja ne može da se prepozna, zbog čega je cela slika nejasna. Ali kad se zenica u obliku proreza skupi, sve boje ostaju definisane. Čak i kad je svetlost najjača, lisice mogu da zaštite osetljive oblasti noćnog vida u zadnjem delu oka, istovremeno očuvavši oštru sliku punih boja. Tako nastaje neverovatna sposobnost i dnevnog i noćnog lova.

Uspešne u 73% napada

Ali kad se godišnja doba smenjuju, lisica mora da se osloni na druga čula. Sjajan vid ništa ne vredi kad je plen skriven pod snegom. Zato lisice imaju i dodatno čulo koje nema nijedna druga životinja na svetu. Njihova sposobnost da nađu glodare ispod debelog snega uvek je pripisivana izuzetnom sluhu, ali to je samo jedan deo priče. Lisice mogu da pomeraju svako uho nezavisno i okrenu ga za čak 150 stepeni. Više od deset mišića fino podešava položaj ušnog kanala kako bi lisica mogla da prepozna zvuk i preciznije odredi odakle dopire.

Ali 2010, naučnici su otkrili nešto iznenađujuće. Poznato je da lisice koriste tehniku skakanja kako bi se dočepale plena ispod snega ili u dubokoj travi. Istraživanje je otkrilo da bi ga ulovile u 18% slučajeva, ali kad bi se postavile u pravcu severoistoka, bile bi uspešne u neverovatnih 73% napada. Čini se da one usklađuju skokove sa Zemljinim magnetnim poljem na severnoj hemisferi; smatra se da osećaju taj magnetizam. Dok se lisica šunja, osluškuje tražeći miša, tragajući za onim slatkim mestom na kom se ugao zvuka koji dopire do njenih ušiju poklapa sa Zemljinim magnetnim poljem.

Kad nađe to mesto, ona zna da je plen na određenoj udaljenosti i može nepogrešivo da proračuna koliko daleko treba da skoči kako bi sletela tačno na miša. Naučnici misle da bi za to mogao biti zaslužan protein u lisičjem oku, takozvani kriptohrom, koji je osetljiv na Zemljin prirodni magnetizam. Štaviše, misle i da im on omogućava da magnetno polje vide kao mrlju u vidnom polju.
Ako su naučnici u pravu, riđa lisica bi bila prva životinja za koju se zna da za lov koristi Zemljino magnetno polje. Lisice se prilagođavaju svim okolnostima. Oštra čula su važna, ali ponekad nisu dovoljna. Traži se inteligencija. Ona ima izuzetno složeno čulo njuha. Može da nađe smrznuti leš ispod jednog metra snega.

Mudro prilagođavanje svim uslovima

Manje uspešno mogu da nanjuše plen na velikoj udaljenosti, pa hranu nalaze na veoma zanimljiv način. Koriste najbolje čulo njuha u životinjskom carstvu. Zimi će polarni medved mnogo lakše naći svežu hranu. Zato ga lisica lukavo prati da bi došla do garantovanog obroka.
Leti, polarna lisica menja dlaku pa je više ništa ne čuva od hladnoće, ali nova boja krzna je savršena kamuflaža.

Arktičke lisice svoje ponašanje u lovu mudro prilagođavaju dobu godine.
Zimi jedu lešine, a leti se bave skupljanjem zaliha. Međutim, one uspevaju da prebrode i mnogo veće promene nego što su godišnja doba.

Urbanizacija naizgled predstavlja problem, ali lisica je i u tim uslovima uspela da se snađe. Sve se svodi na sjajnu sposobnost da prilagodi svoje ponašanje. Seoske i gradske riđe lisice pripadaju potpuno istoj vrsti. Kako su se onda prilagodile životu u sasvim različitim sredinama?

Gradska područja pružaju velik izbor mogućnosti a lisice uštede mnogo energije ako koriste one jazbine koje je napravio čovek. Prilagodile su i svoju ishranu. Već gotova hrana je nadohvat ruke u vidu otpada. To je za gradske lisice pouzdan izvor hrane koji ne zavisi od godišnjih doba.
Ishrana trulim mesom izlaže ih visokim dozama različitih patogena. U teoriji, to bi značilo da lisica često oboleva, ali redovno konzumiranje lošeg mesa pomoglo je da se s vremenom kod nje razvije snažan imunosistem koji joj omogućuje da se izbori sa nizom bolesti.
Sve donedavno, sivi vuk je bio najrasprostranjeniji kopneni sisar, ali sad ta titula pripada svuda prisutnoj riđoj lisici.

Priredila: Tanja Čanić Mlađenović