Pravda za orangutana

Godine 1822. Martinov zakon je zabranio maltretiranje stoke u Britaniji, a jedini član francuskog Gramonskog zakona od 2. jula 1850. propisuje da će se „oni koji javno i nasilno maltretiraju domaće životinje kazniti novčano sa po pet do petnaest franaka, ili zatvorskim pritvorom do pet dana".

Kada je, sedamdesetih godina prošlog veka, pokret za oslobođenje životinja osnovan u Ujedinjenom Kraljevstvu, usvojio je pank estetiku i identifikovao se sa kontrakulturom. Njegovi „eko-ratnici" (od kojih su neki završavali iza rešetaka) koristili su metode direktne akcije: sabotirali su prevozna sredstva i devastirali objekte farmaceutskih i prehrambenih industrija. Naročito su pikirali na buržoaske manifestacije poput lova pasa koje su (po njima) demonstrirale isprepletenost društvene dominacije i tzv. specizma (koji je za vrstu isto što i rasizam za rasu, ili seksizam za pol). Trebalo bi, dakle, osloboditi životinje, analogno oslobađanju robova i žena ‒ s ključnom razlikom što se od oslobođenih ne može očekivati aktivno uključenje u tu borbu.

„Univerzalna deklaracija o pravima životinja" iz 1978. je, može se reći, epigon one o pravima čoveka, usvojene na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija tri decenije ranije, pa se tako nabraja: „Svaka životinja ima pravo na poštovanje; ako je životinju nužno ubiti, to se mora učiniti trenutno i bezbolno; svaka životinja koja pripada vrsti koja živi u čovekovom okruženju ima pravo da živi i da se razvija prema ritmu i uslovima života i slobode svojstvenih toj vrsti". Međutim, (ni) ovaj dokument nije pravno obavezujući, te kao takav ostaje isključivo simboličnog karaktera.

Daljim deklaracijama se, različito u evropskim zemljama, definisala poneka stavka, te je primerice nemačka Partija za zaštitu životinja 2002. uspela da kredo njihovog naziva uđe u Ustav kao državni cilj; zabranjeni su kljukanje i cirkuski nastupi ‒ jednako kao i u Austriji, Danskoj, Italiji. Skandinavske zemlje zabranjuju proizvodnju krzna i trgovinu istim, dok Norveška, Holandija i Švedska imaju čak i rodove policije posvećene kršenju prava životinja. Ipak, najspektakularniji napredak je (paradoksalno) postigla država koja nije članica Unije ‒ Švajcarska. Novi propisi o veterinarskoj policiji uključuju i zabranu kuvanja živih jastoga, različite oblike eutanazije, kao i obavezu da se životinje uzbuđene usled prevelikog stresa povuku sa švajcarskih sportskih takmičenja.

Trenutak u kom patnja životinja postaje društveni fenomen u (gotovo isključivo) bogatim državama Zapada samo potvrđuje sve veća institucionalizacija njihovih prava. Pa tako američki pravnik Gari L. Fransion zahteva da se „životinjama, kao fizičkim licima, omogući da učestvuju u pravosudnom sistemu". Jedan kalifornijski sud je, pod velikim pritiskom uticajnog društva za zaštitu životinja, tek nakon vođenja višegodišnjeg postupka doneo odluku da ćubasti makaki Naruto (slikavši se foto-aparatom izvesnog Dejvida Slejtera) ipak nema autorska prava za autoportret.

Kanadski filozofi Vil Kimlika i Su Donaldson konkretno predlažu (na osnovu utiska da je životinjsko pravo zabasalo u ćorsokak) da se pod pojmom građanina definiše i domaća životinja.

Dočim je 2015. godine Sandra, dvadesetjednogodišnja argentinska orangutanka koju je sud označio pojmom „neljudsko lice", konačno dobila presudu u svoju korist: po habeas corpus principu (zabrani zatvaranja lica bez odgovarajuće presude) omogućeno joj je da napusti zoološki vrt Buenos Ajresa, nakon što je ceo dotadašnji život čamila unutar njegovih zidina.

Pitanje svih pitanja, međutim, glasi: šta se s njom desilo posle?