Žrtveni jarac pred sudom

Suđenja su vođena po procedurama koje su se primenjivale i u procesuiranju ljudi. Smatralo se da su životinje svesna bića, da raspolažu sopstvenom slobodnom voljom, te da su odgovorne za svoje postupke i sposobne da razumeju presudu.

Kao i ljudska bića, životinje su često iz predostrožnosti stavljane u pritvor tokom postupka protiv njih, a katkada su stavljane i pod oružanu stražu (verovatno stoga što su bile bez samokontrole, uznemirenije i nerazumnije od svojih dvonožnih ekvivalenata), a izricanjem presude organi reda su preuzimali zadatak ‒ egzekuciju. Opet, analogno dvonožnim smrtnicima, leševi ubica su ponekad danima ostajali da vise na javnim prostorima, kao primer „istinske pravde".

Svinjsko čedomorstvo je bilo daleko najbrojnije, a sledili su ih mačke i bikovi. Pored građanskih, postupke protiv životinja pokretali su i verski sudovi, i to najčešće u slučajevima najezde štetočinskih insekata i glodara. Kada bi se suočile s napašću kojoj ne mogu same stati na kraj, ruralne zajednice bi zahtevale intervenciju verskog suda, čiji bi izaslanici na terenu „uručili poziv štetočinama" da se lično pojave na ročištu. Sudija bi prisutnim optuženima naredio da se (skupa s bratijom) povuku s teritorije. Ukoliko bi se to desilo, zajednica bi molitvom zahvalila Bogu. U suprotnom, to bi bio znak da ih On kažnjava zbog nekih greha, te bi sud naložio opštu procesiju predvođenu predstavnicima svetovne i duhovne vlasti koja bi kulminirala anatemisanjem štetočina.

Osim u slučajevima suđenja za veštičarenje, sudovi su uglavnom zaobilazili divlje životinje. Kada bi vukovi napadali stado ili decu, verovalo se da ih je zaposeo satana, jer su đavo, vračevi i čarobnice dovoljno moćni da menjaju oblik - u pacove, zečeve, gavrane itd. Jedina životinja koja je mogla da završi na sudu za veštičarenje bila je mačka ‒ jer je, smatralo se, đavo često uzimao njen oblik da bi napadao zaspale odrasle ili bebe u kolevkama.

Afirmacija moći natprirodnog 

Na tragu misli filozofa Renea Žirara, u ovakvim suđenjima je moguće pronaći motiv (opet životinje!) žrtvenog jarca. Premda sudije mogu da posmatraju zločine kojima sude kao izraz šire krize, oni u pojedinačnim slučajevima traže ishodište i uzrok svih povreda društvenog organizma. Svaki ovakav postupak takođe je doprinosio dubljem ukorenjavanju magijskih i sujevernih ubeđenja, na taj način afirmišući moć natprirodnog.

Takvo stanje stvari dodatno je pothranjivalo religijske fiksacije predindustrijskih društava, jer je predstavljalo ovaploćenje hijerarhije koju je, prema Knjizi postanja, uspostavio sam Bog, stvorivši čoveka po svom liku, dajući mu gospodarsko pravo nad „ribama morskim, nad pticama nebeskim i nad stokom po celoj zemlji i nad gmizavcima što po zemlji puze" (Postanje prvo, 26). Kad životinje naruše ovu božansku hijerarhiju, sud je taj koji treba da vaspostavi red, jer je on deo mehanizma nekakve ideološke društvene zaštite (u srednjovekovnom značenju pojma).

Ili, izrazivši se današnjim pojmovnikom ‒ sud je taj koji treba da demonstrira ko u našoj kući kukuriče.