Krokodili: hladnokrvne ubice

Krokodili su stanovnici planete više od dvesta miliona godina. Oni su najveći gmizavci na svetu, a poput ostalih pripadnika te porodice, koriste svoju okolinu za kontrolu telesne temperature. Moraju da se zagreju kako bi dobro funkcionisali, a da bi održali optimalnu temperaturu od skoro trideset stepeni, njihovo oklopljeno telo upija energiju sunca. Velike krljušti se pružaju duž leđa i repa, povećavajući površinu koja se greje.

Krljušt je snabdevena gustom mrežom kapilara. Sistem za grejanje može biti izuzetno efikasan pa pribegavaju jednostavnim načinima rashlađivanja ‒ otvaraju usta i ulaze u vodu. Koristeći toplotu sunca za zagrevanje tela umesto da stvaraju svoju, kao što to rade sisari, krokodili su smanjili potrebu za energijom. To znači da mogu da budu strpljivi i čekaju najbolju priliku za lov. A u lovu koriste najefikasniju metodu: zasedu. To je strategija koja zahteva najmanje energije ‒ nema uhođenja, nema jurnjave, samo čekanje. To možda izgleda jednostavno, ali fiziologija koja je potrebna da bi se postavila savršena zaseda zaista je izuzetna.

Telo krokodila jedno je od složenijih u životinjskom carstvu. Ima dodatnu aortu koja ovom gmizavcu omogućava da kontroliše tok krvi. Kad zaroni, krv bogata kiseonikom odlazi u mozak i vitalne organe, ali kad se krv siromašna kiseonikom vraća u srce, jedinstveni zalistak se zatvara sprečavajući je da dospe do pluća. Dok je krokodil pod vodom, njegova pluća ne dobijaju nov kiseonik.

Krokodil može dugo da ostane pod vodom zahvaljujući sposobnosti da kiseonik usmeri tamo gde je najpotrebniji. Ali da bi dah trajao još duže, on ima i specifičnu krv koja nosi i oslobađa više kiseonika nego kod bilo koje druge životinje. Uši i nozdrve krokodila pod vodom su zatvorene a oči štiti dodatni kapak.

Iako još mogu da prepoznaju senke i oblike, za uspešnu zasedu moraju precizno da lociraju plen. Da bi u tome uspeli, imaju i jedno čulo koje ne bismo očekivali. U svakoj rožnatoj ljusci nalaze se male crne tačke pune nervnih završetaka. Zahvaljujući njima, prepoznaje dodir, pritisak i najmanje vibracije. Na telu krokodila ima i do devet hiljada takvih senzornih organa. Oko četiri hiljade je koncentrisano oko vilica i zuba, zbog čega su usta gmizavca deset puta osetljivija na dodir od naših vrhova prstiju.

Mnoštvo receptora je grupisano i duž spoljnih prstiju prednjih nogu tako da u mirnoj vodi krokodil može da oseti vibracije gnua koji pije na udaljenosti od dvadeset metara. Srce i krv krokodilu omogućavaju da ostane skriven ispod vode dok njegova koža detektuje ono što se dešava iznad nje. Kombinacija neobične fiziologije i aktivnih čula pomaže mu da se postavi u savršen položaj za napad. Krokodili imaju najjači ugriz među životinjama, sa više od šezdeset kupastih zuba. Njihov pritisak je veći od dve hiljade kilograma. I nikad ne puštaju. Uz mišićave noge i kandže za držanje, krokodili žrtvu odvlače u vodu da bi je udavili. Građa tela omogućila im je da postanu uspešni lovci.

Krokodili često gube zube, ali to nije nikakav problem - brzo ih zamene. Tokom života, izraste im i do tri hiljade novih zuba. U njihov stomak može da stane čak 25 kilograma mesa. Punog stomaka, vraćaju se na obalu kako bi našli mesto za sunčanje. Prvi zadatak je da se težak teret podeli u manje komade koji se mogu svariti, a za to krokodili imaju neobičnu pomoć. Celog života oni jedu kamenčiće. Što se krokodil više zagreje, razlaganje hrane je brže, ali proces ipak može trajati nekoliko dana. Dok im je hrana u želucu, preti opasnost od pregrevanja. Srećom, taj deo procesa varenja ne zavisi od sunca ‒ krokodili imaju najjaču želudačnu kiselinu u životinjskom carstvu.

Pošto ne moraju da stvaraju telesnu toplotu, zalihe energije troše toliko štedljivo da između dva hranjenja ponekad prođe i godinu dana. 

Priredila Tanja Čanić Mlađenović