Samozadovoljstvo samozvanih samopromotera

Činjenica je da lakoća, glatkost i prividna spontanost u fakturi i stilskom toku karakterišu ona umetnička dela o kojima su autori mnogo mislili, koja su dugo stvarali, prerađivali i dorađivali. Nju (činjenicu) pothranjuje konstatacija francuskog estetičara Žana Grenijea: „Ništa nema veću cenu od jasnoće i tačnosti unetih u tajne stvari... Koro je toliko radio da bi ostavio utisak prirodnosti; samo oni koji ne rade daju utisak rada".

Uz malu napomenu: taj samozvani rad (obično do savršenstva) samopromovisanih neradnika tipična je slika tehničke trapavosti, kreativna nedoraslost udružena sa neophodnom dozom destruktivnog samozadovoljstva koje je svesno svoje nemoći. Jedino je darovit čovek u stanju da shvati i ispravi nedostatke svojih početnih poteza.

Donekle slobodno interpretirajući etimologiju termina iz grčkog korena (skhizein ‒ podeliti; phren ‒ um), ove samozvance bismo mogli podvesti pod (manje-više uznapredovale) stadijume šizofrenije, premda ih ne karakteriše (višestruki) poremećaj ličnosti (s kojim se u javnosti ona često meša).

Nauka zaustavlja vreme da bi ga posmatrala i uveličava prostor da bi u njega prodrla 

Prema nekim od fundamentalnih kliničkih istraživanja psihologa i psihijatra Franca Fišera i Ežena Minkovskog, specifičnost šizofrenije sastoji se u tome što za subjekta vreme teži imobilizaciji, a prostor uveličavanju.

Šizofrenik je nenormalan prvenstveno sa gledišta sociološke statistike ‒ kao element manjine ‒ dok je u suštini njegovo stanje samo jedno od mogućih. Ako se brojno stanje jednih prema drugima jednoga dana promeni (a zbog čega bi to bilo neverovatno?) promeniće se i klinička dijagnoza.

Nauka zaustavlja vreme da bi ga posmatrala, i uveličava prostor da bi u njega prodrla, te je tako, bar u jednoj važnoj tački, naučni metod veoma srodan stanju mentalnog poremećaja. (Iščitavajući Vinaverovo „Bergsonovo učenje o ritmu", mogli bismo reći da dele takvo mišljenje.)

No otkuda naša sigurnost da statistički prevrat već nije izvršen u momentu n, koji nikad nismo (i ne bismo bili) u stanju da prepoznamo? Možda je ta kvantitativna prednost već sada ‒ a ko zna otkad ‒ na strani onih koji su prethodno smatrani za kliničke slučajeve.

Literatura nas obasipa proizvodima takozvane naučne fantastike gde se bića iz drugih svetova mešaju sa nama, dok mi toga nismo svesni. Šta će nam, međutim, bića iz drugih galaksija?

Kada je Pol Sezan, inspirator ne-prirodnog slikarstva, u starosti ponovo video neke svoje ranije pejzaže, sam je pomislio da je u to doba bio žrtva nekog defekta čula vida.

Dovoljno je, dakle, pretpostaviti da se ravnoteža klasično nenormalnih (šizofrenika) i aktualno nenormalnih (samozvanih samozadovoljnih samopromotera) poremetila u korist ovih drugih ‒ uključujući psihijatre ‒ pa da se ceo svet preobrazi a da toga i ne bude svestan.

Možda se, uostalom, to već i dogodilo.