Niče i muzika

Ipak, može se reći da se Ničeova kompozitorska ʼavanturaʼ završila 1872. godine, nakon što je doživeo brojne negativne reakcije na svoja dela. Rihard Vagner se, prema jednom zapisu  supruge Kozime, smejao Ničeovim kompozicijama, a poznati pijanista i dirigent Hans fon Bilov, kome je Niče 1872. poslao komad „Manfred-meditacija", ocenio je to delo kao „grozno i antimuzikalno" te otišao tako daleko da je o njemu govorio kao o „silovanju Euterpe". Današnje ocene kompozitorskog rada znamenitog filozofa znatno su blaže od ocena njegovih savremenika, iako se ne može govoriti o nekom velikom originalnom doprinosu istoriji muzike.

Vek u kojem je Niče živeo obeležen je muzičkim romantizmom. Svi kompozitori kojima se Niče divio, oni čijim je delima okrenuo leđa, pa i oni koje je umesto njih veličao, pripadaju estetici romantizma. S današnjeg gledišta, slavljenje Bizeove „Karmen" uz napad na Vagnerovog „Parsifala" ne odaje neku toliko drastičnu promenu u muzičkom ukusu.

Međutim, treba razumeti šta su ta dela predstavljala za Ničea iz šireg konteksta njegove filozofije, koji je, čini se, uslovio i proklamovane lične muzičke afinitete. Kako Niče u svojim kasnijim delima vidi suprotstavljenost romantizma vlastitom filozofskom stavu? Kao neodređenu čeznutljivost i ispraznu požudnost nasuprot volji za moć; kao nostalgično gledanje nazad u prošla i mitska vremena, naspram okrenutosti ka budućnosti prevladanog čoveka; kao mišljenje svetskog bola, bolesti i defetizma, nasuprot mišljenju koje nasmejano pokazuje put k novom zdravlju sutrašnjice; kao pesimizam uzdržanih, propalih i poraženih, naspram odluci za tragično i za pesimizam koji je karakter strogosti i snage intelekta te „žudi za velikim neprijateljem".

Nagoveštaj budućnosti muzike koja više ne bi bila 'sladunjavo podilazeće', bez moralizatorskog karaktera, muzike čija bi se „čudnovata čarolija sastojala u tome da ne bi više ništa znala o dobru i zlu", takve koja bi bila dublja, moćnija, možda sa više žestine i tajnovitija, uz nagoveštaj da će se „pojaviti muzičar koji će biti dovoljno hrabar, suptilan, pakostan, zdrav da bi se toj ʼromantičnoj sladunjavojʼ muzici osvetio na besmrtan način".

Kroz muziku koja postaje dionizijska, progovara odluka za da‒kazivanje životu u celokupnom njegovom značaju kao jedinstvu u mnogostrukosti rađanja i zatiranja; odluka da se ne uzmiče ni pred najstrašnijim i najbolnijim, za ispitivanjem krajnosti i otkrivanjem pratemelja svega.

Ta muzika će, nužno, kao i dionizijska filozofija Ničeova, često nailaziti na nerazumevanje, otpor i neodobravanje jer naizgled potpuno raskida s tradicijom i ne pristaje na kompromise, ali oni koji koračaju napred po mračnim i još slabo istraženim područjima nikad (u početku) nemaju vojske sledbenika. To je svakako iz ličnog iskustva mogao da posvedoči i osvetnik kojem se Niče nadao, centralna figura druge bečke škole, Arnold Šenberg.