Nojšvanštajn ‒ dvorac za Loengrina

Vraćanje u srednji vek, ulepšana prošlost, nacionalne teme i mitovi, egzotična mesta, bili su uobičajeni za epohu romantizma. Ipak, Ludvig je bio vizionar. Njegov Nojšvanštajn, u neogotskom stilu sa impresivnim tornjevima, najavio je i budući književni žanr, gotski roman. Septembra 1869, na steni iznad Pelatske klisure, postavljen je kamen-temeljac za Nojšvanštajn, najraskošniji od tri bavarska dvorca koja je Ludvig sagradio.

Kralj koji se igra

Bavarski kralj je za izradu projekta odabrao arhitektu Eduarda Ridela i slikara i scenografa Kristijana Janka. Oko 200 umetnika i zanatlija gradilo je dvorac po ugledu na scenografiju iz Vagnerovih opera. Projektanti su ga zamislili kao trospratnu građevinu, ali je Ludvig tražio da se dodaju još dva sprata. Uzor za dvorište bila je scenografija iz drugog čina „Loengrina", izvedena u Antverpenu, a ideja o Dvorani pevača potekla je iz „Tanhojzera". Onda je, između 1893. i 1894, Vagner komponovao i svoju poslednju operu „Parsifal", a Ludvig je tražio da se Dvorana pevača ukrasi scenama iz sage o Parsifalu. Za ekscentričnog kralja, Nojšvanštajn je tada postao hram za Sveti gral.

Izgradnju Nojšvanštajna Ludvig II je na početku finansirao ličnim prihodima i porodičnim nasledstvom. Međutim, troškovi su rasli, trebalo je izgraditi i puteve za transport građevinskog materijala i obloga. Kako bi završio dvorac, kralj je počeo sve više da se zadužuje. U jednom trenutku zaduženja su prešla sumu od četrnaest miliona maraka. Njegov kabinet odbio je da mu odobri zajam. Tadašnji pruski premijer i potonji prvi kancelar ujedinjenog Nemačkog carstva, Oto fon Bizmark savetovao je bavarskom kralju da novac zatraži od parlamenta. Ovaj potez je imao velike posledice. Ludvigu II je odbijena molba, proglašen je mentalno bolesnim i zatim je, 10. juna 1886 ‒ svrgnut. Sa nadzornom komisijom, dr Gudenom i pod oružanom stražom, Ludvig je izveden iz svog voljenog Nojšvanštajna i odveden u dvorac Berg na jezeru Štanberg. Posle samo dva dana, šetači su u jezeru našli mrtva tela svrgnutog kralja Ludviga i dr Gudena. Okolnosti njihove smrti nisu razjašnjene. Nekoliko dana posle njegove smrti, dvorac je otvoren za javnost.

Rozenbergov štab

Za vreme Drugog svetskog rata Nojšvanštajn je postao sedište štaba Alfreda Rozenberga, zaduženog za umetnička dela oduzeta nemačkim Jevrejima, i skladište umetnina sa okupiranih teritorija. Dela su pohranjivana i u napuštenim rudnicima i manastirima, piše Dojče vele, a Nojšvajnštajn je bio idealan. „Tome je" ‒ kaže istoričarka umetnosti Tanja Bernzau ‒ „pogodovala lokacija u blizini Austrije i daleko od Berlina i drugih velikih gradova koji bi mogli da postanu meta savezničkih napada." Osim toga, Nojšvajnštajn je ostao nedovršen, pa je samim tim predstavljao idealno, prostrano skladište.

Najveći deo pokradenog kulturnog blaga poticao je iz Francuske. Američki veteran Samson Lejn Fejzon, istoričar umetnosti zadužen za savezničko pronalaženje umetnina, ispričao je da je ključnu ulogu u otkrivanju blaga u Nojšvajnštajnu imala francuska kustoskinja Roz Valand, koja se pretvarala da je kolaboracionista. Filmsko ostvarenje Džordža Klunija „Operacija: Čuvari nasleđa", iz 2014, sa bliskom tematikom, istoričari umetnosti su nazvali „laičkim".

Dvorac za Trnovu Ružicu

Ludvigov Nojšvanštajn je bio uzor Voltu Dizniju za kuću Trnove Ružice (ili Uspavane Lepotice) i postao je zaštitni znak Diznijevog studija. Dvorac iz dečjeg sna ekscentričnog kralja Ludviga na taj je način ostao zabeležen i u detinjstvu generacija mališana.

Godišnje Nojšvanštajn poseti 1,3 miliona ljudi. Kralj koji je želeo da bude Loengrin, vitez-labud i Nojšvanštajn gradio za lično utočište i beg od svakodnevice, ostavio je svojim sugrađanima turističku atrakciju koju leti, u toku samo jednog dana, poseti 6.000 turista.