Đačko odelo s kraja 19. i početkom 20. veka

Prvi opšti Zakon o školama donet je 1844. godine, a pet godina kasnije propisana je uniforma za profesore i ostale činovnike, što je ukazivalo na ideju stvaranja razvijenog državnog aparata u Kneževini Srbiji.
 U to vreme profesorska uniforma je imala fes sa izvezenim srpskim grbom, mundir i pantalone od čohe, maramu na vratu, rukavice i čizme.

Licejci okupljeni u okviru Družine mladeži srpske (1847) vođeni idejama „slavjanstva" oblače se u narodno odelo, suprotstavljajući se svemu stranom što je stizalo u Srbiju preko Evrope. Ustanovljene su dve vrste odevnih uniformi ‒ dušanke i lazarice. U početku su nošene u vreme narodnih manifestacija, a kasnije su ušle u svakodnevnu upotrebu.

Jednoobrazno odelo nosili su učenici u internatima. Propisi za đake, na primer, u Bogosloviji, bili su da se oblače dušanka, prsluk, čakšire, šešir i obuvaju cipele koje im je država obezbeđivala. Odelo je bilo crne ili sive boje. Učenici nisu smeli da prodaju ili menjaju to odelo jer je u suprotnom sledila kazna.

Međutim, modeli uniformi razlikovali su se od škole do škole; isto tako, menjali su se propisi. U kreiranju su učestvovali i pripadnici Ministarstva i profesori. Na primer, učenici Učiteljske škole u Jagodini s kraja 19. i početka 20. veka imali su sezonske uniforme ‒ zimsko odelo je podsećalo na vojničku uniformu tamnih nijansi, sa obaveznom šajkačom na glavi i oznakom za razred koji se pohađa, kaput za izlaske; letnje odelo je bilo svetlih nijansi, od sukna sa slamnatim šeširom.

Odelo koje po formi nalikuje narodnom ili vojničkom maniru sa opancima ili čizmama, šajkačama ili kačketima nosili su pitomci stručnih škola u Srbiji. Đaci gimnazija i Realke nisu imali određenu uniformu pa je odelo evropskog kroja sa šeširom ili kačketom na glavi bilo uobičajeno.

Otvaranje škola za žensku decu takođe je podrazumevalo da se, uz marljiv i posvećen rad i lepo ponašanje, uskladi i primerena đačka odeća. Kakva su bila pravila za učenice u Prvoj ženskoj učiteljskoj školi, koja je otvorena u Beogradu 1900. godine?

Uprava škole regulisala je sledeći pravilnik: „Odelo mora biti skromno, čisto i čitavo. Suknje ne smeju dodirivati zemlju. Svaka učenica mora izraditi i nositi kecelju s naramcima od crnog satena. Učenice ne smeju nositi đerdane, ogrlice, prstenje, minđuše i dr. nakit. Moraju biti obično očešljane sa zavijenim viticama pozadi ili oko glave bez grguranja ili ispuštanja kose i stavljanja bilo kakvih ukrasa u kosu. Ne smeju upotrebljavati mirise i druge izlišne stvari za toaletu."

Kao što se vidi iz pravilnika, saveti ženama o tome kako treba da pokazuju svoju lepotu nisu bili usmereni na spoljašnji izgled, već na duhovne vrednosti. Isto tako, u cilju zaštite narodne nošnje, koja je u to vreme bila dominantna u seoskim sredinama, takva odeća se nosila povremeno u nizu tradicionalnih i kulturnih aktivnosti u gradskim školama.

S vremenom, promene koje su usledile u istorijskom hodu na društvenom, socijalnom, kulturnom i duhovnom planu uticale su i na pravila u sferi đačkih odevanja ‒ muških i ženskih.
Danas je nezamislivo videti uniformisane đake i omladinu, a i kad se takve grupe primete, reč je obično o nekoj priredbi ili gradskoj manifestaciji. S tim u vezi, fotografije učenika s početka 20. veka bude u posmatraču čednu i romantičnu sliku epohe.