Razumljivost umetnosti u afektu

Čista misao i čist jezik sasvim pouzdano predstavljaju dve strane ogledalske simetrije. Postavlja se, međutim, pitanje da li uopšte postoji čista misao, lišena supstrata osećanja, koje nije ništa drugo do slabiji intenzitet afekta. Pa tako, Anri Delakroa kaže: „Čovek govori pre svega zato što ima osećanja i što želi da ih izrazi". To se skoro podrazumeva.  

No, ako hipotetična čista misao ima svoj savršen instrument u hipotetičnom čistom jeziku ‒ afekt ga sigurno nema. On uvek muca.

Literatura bez toga ne bi postojala. Ona je interpretator direktno neizrecivih stanja, vodič okolnim stazama, prevodilac mucanja na jedan razumljiv jezik.

Literatura je, jednostavno rečeno, pozorište u dve dimenzije. Ona dokazuje da između misli i jezika ipak postoji rastojanje.

Ako pak poeziju u muzici posmatramo kroz prizmu koju ona (poezija) ima u jeziku, prvenstveno ćemo se fokusirati na umetničko značenje, pa tek onda na lingvističku analizu. Na taj način ćemo je ne samo bolje shvatiti već i definisati. „Tenzija", primećuje Suzan Langer, „koju muzika postiže disonancom, i preopredeljenje sadržano u svakom novom harmonskom odlučivanju, nalaze u poeziji svoje ekvivalente u neizvesnostima propozicijskog smisla, te njegovom povremenom razrešavanju. Harmonijski sklop poezije jeste doslovni smisao, a ne milozvučnost; melodija reči u književnosti srodnija je boji tona u muzici."

Harmonsko razrešenje kao intriga 

Muzika kao logička forma osećanja predstavlja kamen mudrosti kompozitora, cilj kome je on svesno ili nesvesno oduvek težio. Najčistiji izraz te težnje formulisan je u baroknoj ʼaffektenlehreʼ, gde nalazimo precizno tempirane emocionalne tonske formule.

Etnomuzikolozi takođe imaju veliki fond primera u ovom smislu. Tako Bojles navodi gamelan gambuh, pozorišnu formulu sa Balija, u kojoj je karakter svake ličnosti i akcije opisan posebnom lestvicom, pri čemu svaki slušalac odlično razume reakciju. Potpuno identičnim sredstvima kao affektenlehre služi se danas tzv. primenjena muzika, koja ima izvanredno detaljno izgrađen rečnik psiholoških situacija čije značenje svaki gledalac dobro razume.

Smatrajući da je živa reč potpuno neobjašnjiva, Merlo Ponti je pokušao da je objasni dovodeći je u analogiju s gestom. Ako, dakle, treba da posegnemo za jezikom gluvonemih da bismo objasnili reč, još se jednom osvedočavamo da je neracionalno postavljati muzičku semiologiju na istu liniju koju sledi jezik.

U toj tački možemo se do izvesne mere složiti sa Leonardom Mejerom koji, odbacujući svako muzičko značenje u vezi sa ekstramuzičkim konceptima, smatra da jedan muzički događaj ima značenje „jer nas poziva da očekujemo sledeći događaj". Štaviše, svako harmonsko razrešenje nas prosto uvlači da nastavimo da pratimo u koji će sledeći sklop i razrešenje da nas odvede. Kao svojevrsni circulus vitiosus.

I zato poeziju, kao umetničku formu jezika, treba uputiti pravcem jedne umetnosti - muzike, i reći da je ono što je u poeziji u semantičkom pogledu neposredno razumljivo - zapravo najmanje umetničko.