Problemi moderne kritike

Umetnost bilo koja po svojoj prirodi se mora suočavati sa sudom javnosti, u suprotnom ne bi ni postojala, tačnije, bila bi svedena na privatnost umetnika, uz mogući uski krug prijatelja. Dakle, nikada ne bi postala široki prostor javnog, niti bi bilo kulture i nasleđa. Zamislimo samo da jedan Rembrant, Betoven ili Tomas Man nikada nisu svoja dela izneli iz svojih ateljea, radionica? To se naravno nije dogodilo, sem u nekim retkim i po prirodi stvari nepoznatim slučajevima. (Jedna od tih misterija je svakako i pristup „skrivanja” autora, poput onog najpoznatijeg, a to je slučaj Šekspira i pravog autora njegovih dela.)

Ovaj uvod je zapravo namenjen odnosu umetnika i kritike. Prihvatajući nužnost javnog izlaganja, sami umetnici nikada nisu imali problema s publikom. Međutim, odnos umetnika i kritičara od samog početka je bio problematičan, konfliktan. Za umetnike, kritičari su bili netalentovani umetnici koji su zloupotrebljavali kritiku radi zadovoljenja svoje sujete, nesposobne za kreativno, dok su za kritičare, sami umetnici (većina njih) bili upravo odraz sopstvene nekreativnosti koja je morala biti pokazana kroz kritiku.

Ovaj generalni odnos koji traje od samog nastanka umetnosti samo je povod za pogled na problem moderne kritike danas, i to pre svega u Srbiji. Uz sav problematičan i konfliktni odnos, nesumnjivo je da (ma šta o tome mislili sami umetnici) kritika jednostavno mora da postoji, ključna je za standarde jedne kulture. I tu se, bar u nas, otvara problem same kritike. U ozbiljnim kulturama, upravo je kritika ta (njen standard, integritet i autoritet samih kritičara) koja je garant i odbrana od prosečnog, onog što nikako ne može biti nacionalna kulturna vrednost.

Činjenica je da je nivo kulture, dakle svih umetnosti u nas, proteklih decenija neuporediv sa prethodnim periodom (bivša Jugoslavija), da se potencijal samih umetnika uklopio u prosečnost i da je to realnost. Ima takvih perioda, to nije niti nepoznato niti opasno. Ono što je tu zaista zabrinjavajuće jeste sama kritika koja (upravo to je njen smisao, da to ne dopusti!) saučestvuje u promociji prosečnosti, i što je zaista opasno, tu stvaralačku, generacijsku krizu promoviše u vrednost nacionalnog karaktera, visoku estetsku vrednost (valjda iz „nacionalnih" interesa), i na taj način se zapravo uklapa u sopstvenu krizu kritičke misli, jakih integriteta i ozbiljnih sistema vrednosti.

I zaista, možemo li taj prostor kritike, ličnosti i imena danas uopšte nabrojati, bar na prste jedne ruke? Možemo li, pre svega u literaturi (koja je osnov i za druge umetnosti, pre svega za pozorište i film) navesti imena umetnika onog nivoa i značaja koja je ova kultura imala pre nekoliko decenija?

Ako postoji kriza stvaranja, a već sam rekao da takvi periodi postoje i u mnogo ozbiljnijim kulturama, može li biti opravdanja nepostojanju kritičke misli koja postoji pre svega zbog toga da to, iz ozbiljnog sistema vrednosti, definiše i ne dopusti?

To vreme krize, u ovakvoj simbiozi prosečnosti kreativnog, kako kod samih umetnika tako i kod onih koji određuju estetsku vrednost time što promovišu tu istu prosečnost, jeste vreme upitnosti onog starog konflikta stvaraoca i ocenjivača. U svakom slučaju, kriza kulture, u ovakvoj zaštiti interesa sopstvenih nesposobnosti, sigurno će je ne samo produžiti već joj dati i legitimitet.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.