Neodoljive životinje

Zbog čega su nam pande toliko zanimljive?
Pande nisu najveći medvedi. Ta titula pripada mrkim i polarnim medvedima.

Pande se svrstavaju u mesojede. Imaju zube i kandže karakteristične za mesoždere, ali se ne ponašaju tako. Pre otprilike pet miliona godina pande su izgubile želju da jedu meso. Prešle su na drugu hranu koje je bilo u izobilju.

Pomislili biste da je to bila razumna odluka, ali bambusov štap sadrži veoma malo kalorija, posebno ako ga uporedimo sa komadom mesa. Pande moraju da pojedu hranu u količini koja odgovara skoro trećini njihove telesne mase. Žvaću i po šesnaest sati dnevno samo da bi preživele. Zato je telo pande moralo evoluirati da bi se prilagodilo toj promeni.

Zaštitni sloj u stomaku je očvrsnuo da bi mogao da podnese komadiće bambusa. Ali najveće promene pretrpela je lobanja tih medveda. Kost je postala mnogo deblja i šira da bi podržala ogromne mišiće na obrazima. Dakle, pandina velika glava je posledica prelaska na ishranu zasnovanu na bambusu.

U divljini, zbog crno-bele kombinacije, panda se ne vidi u šumi prekrivenoj snegom. Oči izgledaju veće, a time i strašnije u susretu sa suparnicima i grabljivcima. No ta iluzija kod nas izaziva potpuno suprotan efekat. Zašto smo slabi na te prenaglašene osobine? Opravdanje se krije u biologiji.

Sve se svodi na način na koji reagujemo na bebe. Rađamo se s velikom glavom i krupnim očima. Jedan pogled na te odlike ‒ i budi se naša urođena brižnost. Psiholozi to nazivaju „reakcija na ljupkost". Toliko je prirodna i duboko ukorenjena da je mogu pokrenuti čak i životinje.

Naša ljubav prema pandama svodi se na naš evolutivni izvorni kod i mi tu ništa ne možemo uraditi.

Popularni loriji

Spori loriji se retko sreću u divljini pa do pre desetak godina skoro niko nije ni čuo za njih, a onda odjednom postaju jedna od najpopularnijih životinja na internetu.

Većina ljudi spore lorije smatra simpatičnim. Njihova glava podseća na lopticu koja se nalazi na vrhu zaobljenog tela. Imaju simpatično lice i izgledaju kao prava nevinašca. Kao i pande, loriji su nam neodoljivi zbog najupadljivije odlike svog lica ‒ veoma krupnih očiju.
Naš mehanizam koji reaguje na ljupkost odmah se aktivira.

Ali u divljini se otkriva prava svrha tih neverovatnih očiju, i tamna strana simpatičnih malih lorija. Oni su noćne životinje. Njihove ogromne zenice se šire u mraku. Tako sva svetlost prolazi pravo do oka, što im obezbeđuje izvanredan vid, čak i na najslabijoj mesečini. Koriste ga za praćenje i hvatanje plena.

Možda izgledaju simpatično, ali kad zgrabe plen, postaju nemilosrdni. Prvo će mu otkinuti glavu i ponosno je polizati kao da je lizalica. Zatim će pojesti ostatak plena, svaki komad krila, svaku koščicu.

Njihov apetit se ne ograničava samo na insekte. Najupadljiviji detalj na sporim lorijima su dugačka leđa sa tamnom linijom. Dok se penju, kreću se kao zmije. Njihova kičma obrazuje latinično slovo „s" i ako pokušate da ih uhvatite, zasiktaće kao zmija. Podići će ruke iznad glave i napraviti nešto nalik na lepezu, tako da liče na kobru.

Loriji su jedini otrovni primati na svetu. Na laktovima luče ulje; mešanjem tog ulja i njihove pljuvačke nastaje smrtonosan koktel.

Zna se za slučajeve da su ljudi izgubili deo ruke ili noge. Ostali su bez prstiju. Neki su za dlaku izbegli smrt, a neki su čak i umrli od ujeda lorija.

Primer sporih lorija nam pokazuje da naš mehanizam koji reaguje na ljupkost može da zavara. Kad ugledamo te krupne oči, poželimo da se brinemo o lorijima. Možda čak i da nekog uzmemo za kućnog ljubimca. U većini zemalja je zabranjeno kupiti lorija, ali je potražnja, za koju su zaslužni snimci na internetu, toliko velika da su u većini staništa ti prašumski gremlini skoro istrebljeni. Ova priča nas upozorava da dopadljivi izgled ponekad može navući nevolju.

Priredila: Tanja Čanić Mlađenović