Želite li zeca u sosu, ili na platnu

Tih godina su rendgenski zraci bili „krik tehnike" koji je, prirodno, impresionirao i umetnike. Ali Mark se izgleda zbunio. Interpretirati radiografske i mikroskopske snimke znači imitirati stvarnost na isti način kao što su to činili Fidija i Miron, samo uz upravljanje pogleda na jedan drugi njen sloj; što nikako ne menja stvar.

Kandinski i Kle takođe su podlegli istoj toj zabludi. Ali su uspeli da „obrlate" i publiku, pa je greška ostala neprimećena.

Pikaso se daleko bolje izrazio. Ostaje da se pitamo u kojoj meri fasada izražava (ili ne izražava) „skrivenu intimnost" objekta, te u kojoj se meri Pikasovo otkrivanje takve intimnosti podudara sa našim predstavama o suštini stvari.

Iz Velaskezovih portreta španske kraljevske porodice, slika načinjenih po principu fasade, možemo pročitati intelektualni, pa čak i zdravstveni stadijum interpretiranih ličnosti. Da je Franc Mark interpretirao radiografiju onog drugog, unutrašnjeg sloja, mi bismo zaista bili bolje obavešteni o statusu utrobe Filipa Četvrtog, na primer. Da li bi nas, međutim, to više interesovalo?

Da ne zalazimo u blagodeti tehnoloških, laserskih, skenerskih, tri-de pomagala dvadeset prvog veka kojima ćemo, velike su šanse, uskoro zalaziti u najskrivenije kutke organa, mozga, srca... Da li i duše?

Sve što nije interpretacija fasade spada u dekorativnu umetnost koja, ako je zbilja pojmimo, razumemo i prihvatimo, može biti izvanredno časna i korisna.

Uzevši u obzir karakter umetnosti koja postepeno zamenjuje prirodu, kakav bi stav trebalo da zauzmemo prema suštini volje koja stvara, prema cilju i smislu te umetnosti? A zatim, i prema stalno rastućoj količini umetničkih dela koje, svako ponaosob, predstavlja po jedan model jednog segmenta paralelnog sveta, sveta svakako savršenijeg od onog koji nam je dat mimo naše želje, i koji je ostajao izvan naše kontrole.

Dva momenta bitno određuju umetničku delatnost. Prvo, sama kreativna, demijurška volja subjekta. I drugo, nesumnjiva težnja da rezultat njegovog stvaralačkog akta bude savršeniji od bilo kog uporedivog akta prirode. Iako se o tome nikad izričito ne izjašnjava, umetnik se ipak tako oseća, čak i onda kada je predmet njegovog interesovanja simulacija nekog već postojećeg modela iz prirode.

Samo se tako može objasniti ‒ da se osvrnemo na prost primer ‒ činjenica da je mrtav zec sa platna nekakvog Jana Veniksa, ne samo po mišljenju plebsa već i slikarskih autoriteta, vrednovan stotinama i hiljadama puta više nego prava, prirodna, živa verzija istog predstavnika roda sitnih sisara, u okviru reda paglodara, savršeno pogodnog za učešće u nekakvoj gastronomskoj „instalaciji".