Velike sile i arhivska građa

Vojislav Jovanović Marambo (1884‒1968) studirao je književnost u Lozani, Ženevi i Londonu. Doktorirao je u Grenoblu 1911. Još pre Prvog svetskog rata postao je docent Beogradskog univerziteta, odmah posle rata vanredni profesor, ali je univerzitetsku karijeru zamenio diplomatskom, gde su njegova znanja došla do izražaja. Njegova sećanja, u kojima je bio i strogi kritičar, zabeležio je u junu 1915. anonimni istraživač misterioznog Instituta i taj dokument se čuva u Arhivu Jugoslavije, u Fondu 100. Bio je ogorčen nekim potezima i nemarom.

„Pisao sam ja jedno delo o italijansko-jugoslovenskim odnosima. Preko godinu dana rada, pa ništa. Eno ga još u rukopisu u MIP-u, a trebalo ga je Srpska akademija izdati, ali se uvek našto desi. Jedino mi je Jugoslovenska akademija izdala dokumente o Rapalskom ugovoru. A veliki je to rad i interesantno delo. Ko zna šta je sada sa tim, jer ja sam bio izbačen iz MIP-a kroz par sati, pa nisam mogao ni sve svoje bilješke uzeti."

Studirao je u Londonu, za vreme Prvog svetskog rata bio je šef presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Vrlo su zanimljiva njegova gledanja na odnos velike imperije prema drugima.

„Takvi su oni, to je interesantna nacija, živio sam ja u Engleskoj. Ne sme se njima verovati, oni nekog vole i podržavaju samo dok je to njima u interesu. Tako su se razočarali kralj Petar, Jovanović, Purić i drugi misleći da su oni jedini njihove sigurne garniture. A znate li vi Engleze? Za sve oni imaju svoje garniture, za Srbe, za Hrvate, za pravoslavnu crkvu, za katolike, a svi rade za jednoga. Kad bi mi mogli naše ljude odgojiti kao Englezi svoje, da svak smatra svojom dužnošću izvestiti svoju vladu o svemu što je video u inostranstvu. Neće naši ljudi to, pa ni ovi mlađi današnji."

"Takvi su Englezi"

Jovanović iznosi neke kritičke primedbe, ali i ukazuje šta od Engleza valja naučiti. Oni pre svega rade za interes svoje države. Kritikujući naše tadašnje mlade ljude, Marambo je kritikovao njihovo pomodarstvo, pozerstvo, u njima je video suprotne osobine od onih koje je video u Englezima.
„Eto ja neki dan u ʼMažestikuʼ pa slušam razgovor nekih mladih ljudi koji rade u diplomatskoj službi. Pa znate li o čemu razgovaraju? Kako se vani nosi, šta se jede, gde se može dobro zabaviti, koliko dugmeta treba imati na odelu itd. Znao sam jednoga sveštenika engleskoga, botaničara, naučnik, koji je dolazio pre rata u Jugoslaviju često i radio po planinama oko albanske granice, sakupljao tamo bilje a sigurno da je posle toga izveštavao svoju vladu šta je sve tamo čuo i vidio. Takvi su Englezi."

Velike kulture postale su to što jesu zato što ništa nisu omalovažavale. One sve rade temeljno, ništa ne prepuštaju slučaju ili nemaru. Svakoga žele da upoznaju do tančina da bi uspostavile odnose koji im donose najviše koristi.
Jovanović to potkrepljuje primerom:
„Znate li šta je bilo sa nemačkim arhivima MIP-a? Digli su ih Englezi i Amerikanci i sada ih u Londonu proučavaju posebne ekipe englesko-francusko-amerikanske, i izdaju knjige dokumenata. Do sada su izašle tri knjige. Ja verujem da će oni ipak vratiti na koncu Nemcima te arhive, kad iskoriste šta im treba, pa bi trebalo da i mi sa naše strane tražimo ono što se nas tiče, nešto bi se moglo dobiti."

Kao strastveni istraživač diplomatskih dokumenata, za razliku od onih koje to nije interesovalo, a moralo bi, on je bar ukazao na činjenice koje su i za ljude sa ovih prostora sudbinski značajne. Neutemeljenost u dokumentima podstiče sumnju u znanja o prošlosti.

„U ovim knjigama koje su dosada izašle(a zaplenjeno je oko 24 vagona arhive) na kraju se daje pregled nađenih arhiva. Sigurno neće sve kazati, no ipak se nešto vidi. Ima i za nas interesantnih stvari. Tako se navodi da ima arhiva Nemačkog poslanstva u Zagrebu do 1941. godine sa 800 fascikli (sigurno je tu uklopljena i bivša austrijska i češka arhiva poslanstva), pa arhivu beogradskog Nemačkog poslanstva sa 100 fascikli. Bilo bi interesantno doći do toga, a možda bi se traženjem nešto i dobilo, a moglo bi se usput nešto i ukrasti. Bez toga se ne može pisati naša savremena istorija. Ove sam ja knjige pregledavao u Američkoj čitaonici."

Da li je istraženo ono što navodi Vojislav Jovanović Marambo? Čini se da imamo dovoljno obrazovanih mladih ljudi koji dobro znaju strane jezike i imaju opšte obrazovanje i kulturu, tako da bi uz dodatnu obuku mogli da obave ove poslove na osvetljavanju prošlosti u ime budućnosti. Da se bar u tome ugledamo na velike zapadne kulture. Ili da se današnji mladi bave zabavom i „koliko dugmeta treba imati na odelu"...