Gospođa Bovari pred sudom

I tačno ‒ zahvaljujući upravo maestralno sprovedenom postupku doživljenog govora kojim je predočavao misli svoje junakinje (kao i, doduše, debelo plaćenom spretnom advokatu, te nabačenoj činjenici da je tuženi sin uglednog lekara, i shodno tome ‒ ironično! ‒ baštinik tipičnih buržoaskih vrednosti) uspeo je da ne bude proglašen krivim za širenje nemorala. Verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se „ne čuje" glas pisca, te harmonični i negovani stil odlikuju ovaj roman.

Iz pisama Luiz Kole saznajemo koliko je Flober patio stvarajući ga. Žalio se da je strahovito dosadno pisati knjigu u kojoj se baš ništa ne dešava, ali i da je, upravo zbog toga, vrstan stvaralački izazov.

Dosađuje se, veći deo života, i protagonistkinja, Ema Bovari: nesrećna je u braku s mediokritetskim seoskim lekarom, i ma koliko da pokušava, ne uspeva da u sebi i svojoj okolini pronađe strast, zanos i avanturu o kojima čita u romanima. Sirota Ema žrtva je ironije koja je proslavila njenog stvaraoca: ponesena iluzijama čiju suštinu i prirodu ne može da razume, nesposobna je da sagleda sopstvene zablude i površnost, te srlja iz jedne greške u drugu toliko uporno da nas i ne može čuditi čuveni piščev usklik: „Madame Bovary c`est moi!" (Madam Bovari - to sam ja).

Roman je, kao i mnogi toga doba, isprva u nastavcima bio objavljivan u „La Revue de Paris", kojom prilikom su urednici cenzurisali čak 69 pasusa bez autorizacije, proglasivši nepodobnim sve ‒ od preplitanja nogu plesnih partnera, do scene gde majka sinu studentu šalje domaću hranu. Tek je (jubilarnu) sedamdesetu izmenu odobrio i Flober: scenu celodnevne vožnje kočijom u kojoj se Ema i njen ljubavnik... recimo, prepuštaju strastima. Srećom, svih sedamdeset izmena je vraćeno u celovitom izdanju romana.

Zbog Emine nemoći da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog konstantne potrebe da živi u nekom svom paralelnom svetu nadanja i maštanja, nastao je nov književni termin - „bovarizam", za osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova; tačnije, na granici onoga što ona jeste, i onoga što misli da jeste.

I da ‒ Gospođa Bovari je bila brineta.