Teozofija i gnosis

Savremena teozofija gotovo i da ne liči na staru. U velikom broju ,,savremenih teozofskih knjiga" (devetnaestog i dvadesetog veka) nećete naći ni ime Božje. Čovek je tu rastvoren u kosmosu i potpuno potčinjen kosmičkim procesima. Razlog? Dominacija naturalizma i evolucionizma, te racionalizma. Istovremeno smo (paradoksalno) svedoci narastajućeg interesovanja za teozofiju!? Ona je, izgleda, povezana sa krizom, ne samo nauke već i samog hrišćanstva. Po sebi, teozofski ezoterizam nije toliko tajna, koliko skrivalica (N. Berđajev, „Teozofija i gnosis"). Nije pogrešno smatrati istinske hrišćanske mistike kao ljude u potpunom prostoru ezoterije. I sama moderna nauka prihvata postojanje ,,metapsihičkog". Naravno, naučni okultizam ima malo zajedničkog sa religioznim, teozofskim.

U osnovi je razlika u samom razumevanju. Hrišćanski pogled na čoveka je hijerarhijski, ne evolucionistički. Čovek tu nije prolazni stupanj kosmičke evolucije, postavljen je iznad i ne zavisi od kosmičke beskonačnosti. Teozofija pak negira tu ideju. Čovekovi koreni su u vremenu, ne u beskonačnosti. On je samo sinteza kosmičkih sila. Naš odnos prema čoveku određuje se odnosom prema Hristu. Dakle, čovek dolazi do apsolutne samosvesti samo kroz Hrista-Bogočoveka. Teozofska hristologija, međutim, vodi odricanju čoveka, njegove posebnosti, identiteta, iako savremena teozofija počinje da prilagođava teozofiju hrišćanstvu na taj način što oduzima ličnost Isusu, i shvata ga kao Logos, kao kosmičkog posrednika. S druge strane, svaki gnosis* se oslanja na tajnu, te se tako okreće ka Bogu. Teozofski pak gnosis nikada ne stiže do Boga, jer je priroda teozofije kosmička i ona i čoveka i Boga smatra kosmičkim procesom.

Teozofija je religiozni sinkretizam i nastaje u vremenima i društvima religioznih kriza. Duhovna nastrojenost teozofa nije hrišćanska. Ona promoviše (kosmička evolutivnost) bratstvo ljudi koje ne ostvaruje.

*Gnosa (grč. γνώσις gnosis ‒ znanje, spoznaja, uvid) najčešće se upotrebljava da označi duhovno znanje prosvetljenog čoveka, koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom. U problemima teologije gnosis se odnosi na spoznaju dogmi i „objavljene istineˮ.