Balast ili resurs?

U Srbiji se godišnje proizvede oko 8,7 miliona tona otpada, a reciklira oko deset odsto. Upravljanje otpadom u razvijenom svetu odvija se na više nivoa: pre svega kroz prevenciju otpada, smanjenu količinu proizvedenog otpada, ponovnu upotrebu proizvoda; zatim kroz primarnu selekciju, reciklažu, preradu otpada kojom se dobija energija kroz proces sagorevanja ili kompostiranja (kada se iz organskog otpada dobija đubrivo), sve do odlaganja neiskorišćenog dela otpada na deponiju, kada može da se iskoristi za dobijanje bio-gasa.

Celokupan proces podrazumeva postojanje dobre organizacije i infrastrukture da bi se postigao konačan cilj ‒ racionalno upravljanje otpadom, što manje odlaganje na deponiju i veća iskorišćenost da bi se dobili potrebni resursi i energija.

Jedna od preventivnih mera za smanjenje količine otpada jeste izbegavanje kupovine plastičnih kesa i plastične ambalaže.
Ne možemo da se pohvalimo da dobro postupamo sa otpadom, jer ga često nalazimo tamo gde mu nije mesto: u potocima, rekama, kraj puta, čak i po ulicama. Sa tim nezbrinutim otpadom u životnu sredinu dospevaju štetne materije poput teških metala, organskih jedinjenja, fosfata i slično, koje mogu da ugroze zdravlje ljudi.

„Gde god krenete u Srbiji, vi imate neku divlju deponiju, bez obzira na to što se neko drugi trudi da to pokupi. Zato su potrebni restriktivni zakoni koji će nas na neki način primorati da budemo odgovorniji prema svom okruženju", kaže prof. dr Slobodan Tošović sa Visoke zdravstveno-sanitarne škole strukovnih studija „Visan".

Pretnja okolini i zdravlju

Sve što bacamo u životnu sredinu unećemo kasnije u naš organizam: udisaćemo zagađen vazduh, piti nedovoljno kvalitetnu vodu, a posledice bacanja otpada odraziće se i na našu trpezu.
„Moramo jednom da shvatimo da nas otpad guši i da ćemo mi zbog tog otpada da stradamo. Ne možemo nikad da proizvedemo dobar poljoprivredni organski proizvod ukoliko ne rešimo pitanje upravljanja otpada u Srbiji", smatra prof. Tošović.
Zato je obrazovanje u oblasti zaštite životne sredine od prvorazrednog značaja, podseća profesor, ali se i razlog za gledanje kroz prste pri kršenju propisa nalazi u kupovini socijalnog mira.
„Kažite mi ko ima hrabrosti da zatvori fabriku koja zapošljava nekoliko hiljada ljudi i zagađuje životnu sredinu. Ali sve počinje od zakona koji će naterati ljude da to urade", kaže prof. Tošović.

Otpad se deli prema sastavu, mestu nastanka i prema toksičnosti. Komunalni otpad čini otpad iz domaćinstava, komercijalni otpad potiče iz preduzeća i ustanova, a treću grupu otpada, prema mestu nastanka, čini industrijski otpad.

Opasan otpad je materijal koji je eksplozivan, zapaljiv, toksičan ili je sklon koroziji ili oksidaciji. Infektivan materijal je takođe opasan otpad. Ambalaža u kojoj je bio opasan otpad i sama je opasnost po životnu sredinu. Opasan otpad može da izazove trajno ili privremeno oštećenje zdravlja. Može da ima mutageno, kancerogeno, ekotoksično ili teratogeno dejstvo. Opasan otpad najčešće potiče iz industrije i zdravstvenih ustanova.
Nasuprot njemu, inertan otpad nije podložan fizičkim, hemijskim ili biološkim promenama.
Ipak, većina građana u kontejnere, čiji sadržaj završava na deponiji, baca i one materijale koje bi trebalo posebno razvrstati, tako da su mnoge deponije zapravo hemijski reaktori u kojima dolazi do reakcija raznih supstanci.

Opasan otpad koji potiče iz domaćinstava ‒ poput nekih proizvoda iz kućne hemije ili sredstava protiv baštenskih štetočina i sl. ‒ pomešan sa ostalim komunalnim otpadom čini da i taj bezopasan komunalni otpad bude svrstan u kategoriju opasnog otpada.
Gomilanje industrijskog otpada kod nas je posledica nedovoljno razvijene ekološke svesti, ali i neodgovarajuće primene zakonske regulative.