Sreća je lepa samo dok se čeka u trubadura

Žena je „gospa", a muškarac njen vazal. Senzualnost, premda se sporadično pojavljuje u trubadurskoj poeziji, ima zapravo samo slučajan, ovlaš pomenut karakter. Osećanje prema ženi koje trubaduri razglašavaju podrazumeva odstojanje.

Voljena je prvenstveno negde daleko, često na nekoj nepristupačnoj uzvišici, poput zvezde. Nije nadohvat ruke, a time ni milovanja; još manje dostupna da se čovek njome naslađuje. Ona je nešto od čega je muškarac bolno razdvojen, i za čim čezne. Zato trubadurska poezija i neguje tugaljivost i obilato prepuštanje maštanju. Ljubav se ukazuje kao slasni bol, kao dobrodošla rana. Prosto se nameće da odlaganje zadovoljstva ovog tipa lako može da sklizne u mazohistički eskapizam od (nezaslužene) radosti koju bi donelo konačno emotivno spajanje.

Ove osobine trubadurske ljubavi ‒ a brojnost ne preporučuje nabrajanje ‒ dale su povoda pretpostavci da ona potiče iz oblika ljubavi koje su Arapi negovali u desetom veku, obično nazvanom „bagdadska ljubav". Čini se da ljubav iz Bagdada nije ništa doli jedan od efekata nastalih među hiperkultivisanim zajednicama usled platonizacije odnosa u društvu.

Ono je vekovima pronosilo legendu o muškarcima plemena Udrija koji su umirali od ljubavi, odričući se uživanja u svojoj dragoj. Možemo li smatrati ispravnim tumačenje trubadurske ljubavi ovakvim vidovima ekstremnog asketizma u erotskom pogledu?

Ili je ono samo inspirisalo pesnika da idealizovani predmet svoje pažnje nikada ne razotkrije:

O, ti telo bez mere! O, ti pojavo istrajna!
O, ti koja nikada od nas ne iščezavaš!
Uništila si naše rasuđivanje time što je
Sve postalo jasno kad si blesnula pred nama!,

A zatim, u prozi:

Ljubav je, moj dragi prijatelju, bolest iscrpljujuća. U njoj samoj se rađa lek od nje, a određuje ga snaga delovanja. Bolest je to naslađujuća, a želje su nemoćne. Bolesniku je ozdravljenje neprijatno, a onaj koji pati ne želi da se od patnji oslobodi. Ona ulepšava u čoveku ono od čega se ranije odvraćao, olakšavao mu ono što mu je ranije bilo teško, menja njegove urođene osobine i prvobitnu prirodu.

Pre izjednačavanja „kurtoazne" ljubavi sa drugim stilovima voljenja među arapskim pesnicima, trebalo bi definisati njene frakcije, ne bi li se ispostavilo da li je ona, čak i u kontekstu razdvajanja, uz žal i čežnju, daleko od osećaja odricanja. Već je, naprotiv, osećaj koji priželjkuje sve; ali izdaleka.

Ko može osporiti mogućnost da je autentična ljudska senzualnost čedo razdaljina? Ili pak rezolutno tvrditi da ona nastaje i razvija se (samo) na udaljenosti od svog predmeta?