QED: Neobična teorija svetlosti i materije

Fajnman, od čijeg se rođenja 11. maja 2017. godine navršilo 99 godina, bio je ne samo jedan od najistaknutijih naučnika prošlog veka i milenijuma već možda i najznačajniji vizionar među fizičarima. Mnoge od tema kojima je udario temelje ‒ često sasvim nemarno i „u prolazu" ‒ kao što su kvantni računari ili nanotehnologija, obeležiće, sada je to sasvim jasno, ne samo nauku 21. veka nego i celinu društva i ljudske egzistencije na planeti. U istraživačkoj nauci, Fajnmanov značaj je samo porastao s vremenom.
Svi rezultati fizike elementarnih čestica i kvantne teorije polja danas se izražavaju kroz formalizam koji je Fajnman razvio u 1960-im za potrebe kvantne elektrodinamike, teorije iz naslova ove knjige. Razumevanje njegovih jednostavnih sličica ‒ iza kojih se krije ključni koncept Fajnmanovog dijagrama, podjednako značajan kao što su „parale- logrami sila" bili u doba klasične Njutnove mehanike, a ostali u inženjerstvu i do danas ‒ vodi direktno do Higsovog bozona i drugih tema na samom frontu istraživanja savremene fizike. Već samo to je dovoljno da preporuči ovu knjigu, jer će njeno opušteno razumevanje omogućiti čitaocu da pronikne u mehanizam koji leži u samoj srži onoga što je najdinamičnije i najuzbudljivije u savremenoj fizici. Veza između odbijanja svetlosti od dve staklene površine i spontanog narušenja simetrije, te Higsovog bozona predstavlja pravu „zlatnu nit" našeg najdubljeg saznanja o prirodi materijalnog sveta.

Međutim, Fajnmanov značaj je možda i veći na drugom polju, koje se često i potpuno nepravedno zapostavlja i gura u drugi plan u odnosu na „prava" istraživanja: naučnoj pedagogiji. Duboko pogrešna ideja da treba favorizovati studente koji žele da se bave istraživanjem na račun onih koji se upisuju na nastavne smerove tako izaziva tragičnu povratnu spregu. Sledeće generacije studenata nastavnih smerova imaju još manje resursa i prilike da ih steknu. I tako ulazimo u začarani krug u kome se intelektualni kapital samo troši, a kvalitet naučnog obrazovanja u čitavom društvu smanjuje. Ovaj proces je u nastavi fizike daleko odmakao i predstavlja globalni problem (koji je u našim krajevima samo intenziviran usled brojnih tragičnih lokalnih „specifičnosti" i nedostatka ozbiljne pedagoške tradicije u prirodnim naukama).

Mi moramo raskinuti taj začarani krug. U pitanju nije ništa manje od života i smrti na planeti Zemlji u najdoslovnijem smislu reči, jer bez stvarnog povećanja naučne pismenosti i većeg udela naučnog znanja i rasuđivanja u najznačajnijim društvenim sferama ne možemo se nadati uspešnom suočavanju sa izazovima i rizicima neposredne budućnosti, kao što su globalno zagrevanje, zloupotrebe novih i potencijalno neshvatljivo opasnih tehnologija (poput biotehnologije ili nanotehnologije), prenaseljenost i posledično rapidno iscrpljivanje neobnovljivih resursa i izvora energije. Naučna pismenost je, više nego ikad otkako čovek postoji kao vrsta, preduslov za rešavanje ovih transnaučnih problema: opštedruštvenih pitanja na koja se može odgovoriti samo sa naučnim znanjem.

Stoga ima smisla uvek se iznova vraćati Fajnmanu, i stoga je svaki izdavački poduhvat ove vrste istinski intelektualni i duhovni praznik. Umesto lažnih veličina kojima smo svaki dan zasipani iz medija i kontinuiranog ispiranja mozga prolaznim i besmislenim vestima, umesto bezbrižne iracionalnosti nakaradne postmoderne, plasirane pod pompeznim nazivima poput „hermeneutike" ili „heterogenosti jezičkih igara", u čitanju Fajnmana dobijamo veliku tradiciju prosvetiteljstva u njenom najboljem i najplemenitijem izdanju. On pokazuje žilavost razuma nasuprot svim izazovima pomodne iracionalnosti i medijski promovisanog bezumlja.

U susret Fajnmanovoj stogodišnjici, najmanje što se može reći jeste da je džin sa Kalteha življi danas nego većina naših formalnih savremenika, čak i među naučnicima. On ostaje kao inspiracija novim generacijama mladih i ozbiljnih ljudi, koji ma koliko bili u manjini, predstavljaju kreativnu snagu i nadu čovečanstva, danas, kao i u svim prošlim i budućim epohama.

Iz predgovora Milana M. Ćirkovića