Nezbrinut opasan otpad

Opasan istorijski otpad nalazi se na 79 poznatih lokacija u Srbiji. Naziva se istorijskim jer je već decenijama nezbrinut, a potiče iz preduzeća koja više ne rade ili su u restrukturiranju. Sa devet lokacija je uklonjen, ali nije urađena remedijacija zemljišta, tako da su ta mesta i dalje ekološke crne tačke.

„Alarmantan je podatak da na teritoriji Republike Srbije postoje ogromne količine opasnog istorijskog otpada privremeno uskladištenog na različitim lokacijama, koje predstavljaju opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu", kaže Miodrag Mitrović, predsednik kompanije „Miteko Kneževacˮ koja se bavi zbrinjavanjem opasnog otpada.

Poseban problem predstavljaju polihlorovani bifenili, ili skraćeno PSB, koji su najzastupljeniji u transformatorima. Sintetizovani su u Americi dvadesetih godina 20. veka, a u Evropi zabranjeni 2001. god. zbog kancerogenog, mutagenog i teratogenog dejstva.
Do sada je u Srbiji uklonjeno 8.000 tona PSB-a, što nije ni polovina, jer još 10.000 tona čeka da bude uklonjeno.

Tokom poplava 2014. u industrijskoj zoni Šapca pretila je opasnost da tone polihlorovanih bifenila završe u Savi, ali je 3,5 tona na vreme uklonjeno. Iako je rok za zbrinjavanje PSB-a kod nas 2019. godina, nije realno očekivati da će to moći da se završi do tada.
Međutim, posle 2025. biće na snazi potpuna zabrana upotrebe PSB jedinjenja.

Smetlišta sa opasnim otpadom

Srbija nema odgovarajuću infrastrukturu za preradu i odlaganje opasnog otpada, tako da joj nedostaju postrojenja za tretman različitih vrsta opasnog otpada, transfer stanice i skladišta.
„Uz dobre pravne okvire, otpad postaje investicija koja predstavlja osnovu za dalji razvoj privrede. Primenom cirkularne ekonomije Srbija bi mogla da uštedi i do trista miliona evra godišnje", smatra Mitrović.
Uzvodno od beogradskog vodoizvorišta decenijama je stajalo 650 tona opasnog otpada u fabrici Prva iskra Barič. Ali opasan otpad koji potiče iz industrije nije završio samo unutar fabričkih dvorišta, magacina i slično već i na smetlištima komunalnog otpada i u vodotocima.

„Preduzeća koja vode računa o zaštiti životne sredine to rade na svakom koraku, počev od ulaza u fabriku, koji je veoma kontrolisan, do mesta odlaganja otpada. Nažalost, ima i onih koja se nisu modernizovala i od ulaza vidite da je sve zatrpano otpadom o kome niko ne vodi računa i da su radnici nezaštićeni", kaže prof. dr Petar Bulat iz Instituta za medicinu rada Srbije „Dr Dragomir Karajović".

Ono što se nalazi u opasnom otpadu koji završi na smetlištu, spira se u zemljište i podzemne vode, ugrožava vodosnabdevanje, ulazi u lanac ishrane. Na takvom području u blizini deponija nije moguće proizvesti ni zdravstveno bezbednu hranu. Nažalost, dešava se da njive nisu daleko od ovih mesta, gde pored komunalnog, završava i opasan otpad.

„Deponije sa industrijskim otpadom posebno zabrinjavaju, jer se stalno sa njih spiraju štetne supstance. Tu su i teški metali i nemetali koji su toksični. Ukoliko koristimo površinsku ili podzemnu vodu koja je u blizini neke takve deponije, treba znatno više novca da bi se ta voda preradila za piće i uvek se postavlja pitanje da li je bezbedna", smatra ekotoksikolog prof. dr Slobodan Tošović.

Uklanjanje azbesta

Nije nikakvo iznenađenje da se industrijski otpad prospe i pored puta ili na neku divlju deponiju, što je izvor zagađenja i opasnost po okolinu i zdravlje ljudi.
Primer kako se neodgovorno odnosimo prema opasnom otpadu može se naći u građevinarstvu, gde se prilikom rušenja objekata uopšte ne vodi računa o materijama koje se nalaze u njima, a jedan od opasnih je azbest.

Azbest ne predstavlja opasnost dok njegova vlakna ne počnu da se raspršuju kroz vazduh. Dok proizvodi u koje je ugrađen azbest nisu oštećeni, nema načina da se iz njih oslobode azbestna vlakna. Međutim, kada dođe do oslobađanja azbestnih vlakana, to predstavlja veliki rizik po zdravlje.

Za uklanjanje azbesta potrebne su posebne mere zaštite. Tamo gde je azbest ugrađen, ukoliko nije došlo do oštećenja, ne preporučuje se njegovo uklanjanje.
„U savremenim društvima prvo dolazi ekipa koja procenjuje gde se nalaze opasni materijali, koji su to opasni materijali, pa se onda oni po određenim procedurama uklanjaju", objašnjava prof. Bulat.

Kada je reč o azbestu, tu su procedure vrlo oštre i azbest bi mogle da uklanjaju samo osobe koje su za to posebno obučene.
Profesor Bulat je i sam bio svedok zamene krova na zgradi gde su azbestne ploče skidane i bacane na tlo, tako da je čitava okolina bila zagađena azbestnim vlaknima.