Milan Antić o Dragiši M. Stojadinoviću

Bio je na spisku ljudi na kome su uglavnom bili masoni; sa njima su 1951/52. godine obavili razgovore istražitelji misterioznog Instituta. Sa bivšim ministrom Dvora razgovor je obavio istoričar M. Ć. 18. aprila 1952. Beleška o tom razgovoru čuva se u Arhivu Jugoslavije, F 100, F15-478. Iz tog dokumenta saznajemo da su anonimni istoričari obavili razgovor i sa Dragišom M. Stojadinovićem, komitom, crnorukcem, jednim od najboljih strelaca u Srbiji, čovekom koji je na molbu Vojislava Tankosića, pre Prvog svetskog rata, obučavao mladiće iz Bosne i Hercegovine (među njima su bili Princip i Grabež) u gađanju iz pištolja, rukovanju ručnim bombama i drugim četničkim, gerilskim veštinama.

Posle obuke kod Dragiše M. Stojadinovića ti mladići su se vraćali u Bosnu i Hercegovinu i tamo delovali kao četnički instruktori.

Evo šta je Milan Antić rekao o Stojadinoviću, a zabeležio je istoričar M.Ć.: „Kad sam mu pokazao sastav Dragiše Stojadinovića i pročitao ga, on ga nije uzeo ozbiljno i rekao da to ne odgovara stvarnosti, da se stvar nije tako odvijala i da je to stvar Dragišine uobrazilje i načina njegova rada. O Dragiši inače govori kao o čoveku čije se izjave ne mogu uzeti kao verodostojne, a on sam je uvek hteo da igra neku političku ulogu, a u stvari nije igra nikakvu. Poznat je kao dobar strelac, stari četnik i zet Ljube Jovanovića (Patka) , a u politici je neozbiljno nastupio u borbi protiv Pašića i time se kao ozbiljan političar diskvalifikovao. Kaže da je o ovim stvarima opasno pisati bez dokumenta i na osnovu izjava ovakvih ljudi, kojima se ne može pokloniti dosta poverenja. Posle takvog reagiranja u početku dalje mu nisam ni postavljao druga pitanja koja je Dragiša za nas bio napisao."

Dragiša M. Stojadinović (1886‒1968) bio je i fotograf, prvi srpski ratni filmski snimatelj, šef Kinematografskog odeljenja na Solunskom frontu. Posle Prvog svetskog rata bio je advokat, narodni poslanik, radikal koji je ušao u sukob sa Nikolom Pašićem i zbog toga neko vreme proveo u Sremskoj Mitrovici. Nažalost, do sada je nepoznato kako je Dragiša M. Stojadinović odgovorio na pitanja istoričara M. Ć. iz Instituta. Bez obzira na mišljenje ministra Dvora o Stojadinovićevim odgovorima, mora da je bilo veoma zanimljivih stvari koje bi inspirisale i usmerile istraživanja skrivene prošlosti.

Olga sa porukom na streljačkoj utakmici 

Za utehu navešćemo delove drugog svedočenja koje je objavio Glasnik Istorijsko-kulturnog društva „Njegoš" iz Čikaga u decembarskom broju 1974, povodom 60 godina od Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata.

„Na Vidovdan 1914. godine održavala se velika streljačka utakmica na istom onom strelištu na kome smo vežbali Gavrila Principa i njegovog druga. Oko pet časova po podne, baš pred sami završetak takmičenja, dođe, dođe žurno na strelište moja supruga Olga, najstarija kćerka pokojnog Ljube Jovanovića Patka, tada ministra prosvete, i donese mi njegovu poruku da ga je Presbiro telefonom obavestio da se u Sarajevu desio atentat i da je ubijen austrijski prestolonaslednik Ferdinand i njegova žena Sofija. Na tu vest prekinuli smo gađanje i prešli u obližnju kafanu ʼSmutekovacʼ. Usput, do kafane, prišli su mi Voja Tankosić i Dule Dimitrijević. Tankosić se naročito raspitivao o detaljima izveštaja o atentatu. Kada sam mu ispričao sve što sam čuo, on je samo rekao: ʼVredelo je i isplatila se naša muka i trud. Čućeš već sve docnije.ʼ Verovatno svi mi, koji nismo bili upoznati sa pripremama za atentat u Sarajevu, niti smo slutili ko je mogao da ga izvrši, nismo ni razumeli gornje reči Tankosićeve, jer u prvim izveštajima, koji su do nas stigli, nije pomenut Gavrilo Princip. Smatram da je potrebno da ovde dodam da od svih Bosanaca i Hercegovaca koje sam tada poznavao, a dosta sam ih znao, nikada nisam čuo u razgovoru da u Bosni postoji neka organizacija pod imenom ʼMlada Bosnaʼ. Taj naziv, za omladinski tamošnji pokret u Bosni, pojavi se tek daleko posle Oslobođenja i ujedinjenja, kada se počelo da piše naširoko o Sarajevskom atentatu."

Nažalost, mnogi bitni detalji i svedočenja ličnosti poput Milana Antića i Dragiše Stojadinovića o važnim događajima, koji su sudbonosno delovali na čitave narode, ostali su u senci prošlosti, jer je neko nekada smatrao da su nebitni. Ono što je sačuvano pukim slučajem, ili što nije uništeno pukim slučajem, govori nam suprotno.