Zašto je svet tesan

Kapacitet našeg sveta smanjen je svesno, namerno, iz stilskih razloga, bez obzira na to što nam se govori o intenzivnom usavršavanju sredstava komunikacija i informacija. Tačno je da komunikacije stežu rastojanja, ali ih kvalitativno ne menjaju. Mogućnost da one povezuju Njujork i Moskvu važnija nam je od toga da li (i zašto) na svom putu prelaze preko Havaja, Polinezije, Ugande, Severnog pola ili Kamčatke. Svet je, između ostalih razloga, tesan i stoga što i samo smeće smeštamo blizu nas. Možda smo, ne bismo li tu činjenicu lakše podneli, neke organizovane forme otpada proglasili umetničkim delima.

Svet je, neosporno, tesan i zato što pojam sveta postaje sve uži. Nije u pitanju samo komfor za koji svet prestaje tamo gde prestaju asfaltni put, napajališta za gorivo, signal mobilnog ili kablovskog operatera. U pitanju je duboko osećanje suparništva prema svemu što nije regulisano ljudskim umom i rukom. Prkos prema Bogu, neko bi zaključio. Svet je bio širi nekad za Atilu, nego danas za kineskog ili švedskog turistu.

U svojoj „Socijalnoj istoriji umetnosti" Arnold Hauzer sugestivno tumači odgovarajuće instinkte koji su se združili negde s počecima impresionizma, i koji su vrlo određeno formulisani. Intelektualci s kraja 19. veka smatraju da su život i priroda sirove, siromašne forme koje tek treba oplemeniti, te zato „oni pokušavaju da od života stvore umetničko delo, drugim rečima, nešto skupoceno i beskorisno".

Umetnost ne traži da je život opravda ‒ naprotiv; ona traži opravdanje života u samoj umetnosti. „Umetnici", nastavlja Hauzer, „u prirodi zapravo vide neprijatelja. Grad, urbana kultura, parti-događaji, la vie factice, ne čine se samo neuporedivo privlačnijim već i duhovitijim i društvenijim od takozvanih prirodnih lepota. Priroda je, sama po sebi, ružna, ordinarna, bezoblična; tek se uz pomoć umetnosti može uživati u njoj."

Ima u takvom stavu nečeg od opšteg, večitog prezira gradskog stanovnika prema svetu s one strane arhitekture. Otkrivajući jednu od svojih inferiornih karakteristika, on se danas zaista obraća prirodi tek kad ona počinje da preti; zanemaruje je dok se ograničava na svoju funkciju privlačnosti. I paradoksalno, kad se (pre)zasiti čari gradskog modela života, te kad se (na mikro ili makro nivou) manifestuje Plautova „Homo homini lupus est", tek onda (taj isti) urbani lik počinje da razmišlja da u (toj istoj) prirodi potraži spas.

Jasno je da prvi problem ekologije predstavlja porast otpadaka, njegov tretman, skladištenje, recikliranje i uništavanje. Taj porast je sasvim izvesno proporcionalan opštem porastu populacije. (Adepti teorije velike zavere rezolutno bi ustvrdili da se ovim razlogom „tesnoće" sveta uveliko bave veliki vladari, dumajući kako da nas smrtnike svedu na cifru koju su sami procenili kao prihvatljivu za projektovano ustrojstvo Zemljine kugle ‒ izazivanjem ratova, samolišavanjem hemijske, kontaminirane, nuklearne i slične municije na targetiran cilj, neobjavljivanjem načina izlečenja pandemičnih oboljenja itd.)

S druge strane, svakim danom sve više humani omotač jednog Ego dobija formu, značaj i funkciju neorganske mase koja je do danas skoro isključivo zastupala pojam „okoline". Opšti sociopsihološki fenomen otuđenja, indiferentnost s kojom se ljudi međusobno mimoilaze, s kojom čak i međusobno komuniciraju, pojačava utisak da se u svesti svakog individualnog bića krajnje opasno približavaju materijalni i humani elementi te njegove okoline. Sva je prilika da će u skoroj budućnosti prevagnuti ljudi kojima je (kada je u pitanju njihov afektivan život) susret sa personalnim računarom od mnogo većeg značaja nego susret sa većinom (istovrsnih) živih bića.

U tom redu stvari treba dobro razmisliti o rutinskim, a istovremeno atavističkim tezama koje koristimo kao polazište za definiciju čoveka kao socijalnog bića.