O Istočnom pitanju 1863.

Istočno pitanje bilo je u pozadini tekstova o srpsko-turskim odnosima, posle bombardovanja Beograda 1862, u londonskoj štampi. Te tekstove su pisali Filip Hristić, književnici, ugledne javne ličnosti i novinari koje su u Londonu angažovali Julija Hunjadi, Filip Hristić i Vladimir Jovanović. u proleće 1863. Njih troje su nastojali da poprave ružnu sliku koja je o Srbiji stvorena u engleskoj javnosti, jer je postojala opasnost da se to antisrpsko raspoloženje sa Ostrva prenese u Evropu, naročito u Francusku. Filip i Julija krenuli su iz Beograda u London u januaru 1863. i već u proleće je londonska štampa počela da objavljuje niz članaka koji su izražavali drugačiju sliku i išli u prilog Srbima. O toj misiji, koja je kulminirala raspravom u Donjem domu Britanskog parlamenta 29. maja 1863, priredio je knjigu Milan Hristić, sin Filipov, koji je, jedno vreme, bio očev sekretar dok je bio srpski poslanik u Carigradu. U njoj su članci iz londonskih listova i stenogrami rasprave u Parlamentu. U pitanju je knjiga Milana (Filipa) Hristića - Srbija i Engleska pre pola veka - Beograd, knjižar izdavač Geca Kon, 1910. Svi citati u ovom tekstu iz navedene su knjige.

U knjizi se navodi kako su Englezi tada shvatali odnose Turske i Rusije na Balkanu:
„U Engleskoj su, i vlada, i štampa, i javno mnjenje, strahovali samo od Rusije i ruskog upliva na Balkanu. Činilo im se, da će taj upliv odstraniti ako održe u celosti tursku vladavinu; trebalo je, po njihovom mišljenju, tu vladavinu ojačati i ne oslabiti..." (str. 38-39)
Milan Hristić navodi primer lista „Morning star" koji u broju od 14. aprila (1863) donosi članak o srpsko-turskim odnosima, osuđuje tursko bombardovanje Beograda i one koji su ga podržavali:

„Diplomatska prepiska odnosno bombardovanje Beograda u junu 1862. god. predana je javnosti, a g. Gregori, izjavio je, u isto vreme, nameru, da u Donjem Domu podnese interpelaciju, o odnosima koji postoje između Srbije i Turske. Predmet ove interpelacije takav je, da će zainteresovati našu publiku. Turska je naša maza, naše ljubimče; dozvoljavamo joj sve kaprise, ushićujemo se njenim ludorijama. Ma koliko da je bombardovanje Beograda, samo po sebi, jedan nečuven zločin, ipak je ono bilo sasvim prirodna posledica onih odnosa, koje smo mi doprineli da stvorimo između Porte i nekojih njenih provincija." (str. 82)

U istom članku je i kritika Rasela, tadašnjeg ministra inostranih poslova, zbog negativnog odnosa prema Srbima:

„U drugoj jednoj prilici Lord Rasel tuži se na Srbiju što 'žudi za nezavisnošću' kao da je to nekakav nacionalni zločin, a setiće se, da nije uvek s takvom porugom govorio o borbi za nezavisnosti protiv 'Imperije'. U jednoj depeši upućenoj Rusiji, plemeniti Lord skreće pažnju ruske vlade na Srbe, koje optužuje da rade na ostvarenju 'Velike Dunavske Konfederacije', koja bi u republikanskoj formi, imala da iznikne iz ruševina susednih država. Lord Rosel naglašava da Velike Sile ne bi trebale da odobravaju ovaj pokret, a specijalno 'Rusija ne sme biti ravnodušna' prema opasnosti koja joj preti." (str. 87)
Postoji, u delu javnosti, stereotip da su Englezi večiti neprijatelji Srba i večiti prijatelji Turaka. Međutim, u knjizi Milana Hristića imamo i drugačije primere u govoru g. Gregorija u Donjem domu, 29. maja 1863:

„U svom 'Turskom dnevniku' g. Senior piše:

„Turci nisu danas gori, no što su nekada bili, oni su doneli sobom sve svoje zle poroke. Kad su zauzeli Malu Aziju i Rumeliju, ovladali su bogatim, naseljenim pokrajinama. A posle 350 godina, od te bogate oblasti, načinili su pustinju, a same sebe nisu obogatili. Mnogobrojnu porodicu ne trpe, i služe se za to najgorim sredstvima: žensku decu ubijaju sami, a muškarce ubija vojevanje. Tamo gde je pre 50 godina bilo naseljeno selo, sad je groblje i pustinja. Kiši ostavljaju brigu, da im ulice pere, psima da đubre raznesu, suncu da osuši one kaljuge koje oni nazivaju putevima, a klima im dozvoljava da žive i po drvenim kućercima, koje ne moraju često da opravljaju. (str. 181) [...]

I ko je sve hvalio, ko podržavao ovo stanje stvari? Niko drugi do naš Držani Podsekretar za Spoljnu Politiku (Lejard).ˮ (str. 181) Rekao je g. Gregori u Donjem domu.
U ranijim tekstovima na ovu temu već smo navodili delove govora g. Lejarada (iz rasprave).

Sledi njegov osvrt na dve teme:
„Potpuno se slaže sa njegovim poštovanim prijateljem, članom Parlamenta za Galvej (Gregori), što se tiče važnosti pitanja o kome je govorio: jer, zaista, Istočno Pitanje samo po sebi, i način kako se ono može da reši, jedan je od najvećih političkih problema ovoga doba.ˮ (str. 196)

Možda će neko reći da je Istočno pitanje na svoj način, u drugom obliku, u drugačijim uslovima aktuelno i danas.

Lejard se tada osvrnuo na pitanje ko je „prijatelj" a ko „neprijatelj" i na delovanje ljudi koje su angažovali kneginja Julija, Filip Hristić i Vladimir Jovanović, koji su uspeli da otvore raspravu u Donjem domu.

„Poštovani član parlamenta za Egdžin (Grant-Def) greši kad kaže, da je plemeniti Lord (Palmerston, tadašnji premijer), ili ma koji drugi član vlade, neprijatelj srpskog naroda. [...] Vlada srpska može biti srećna, što ima za advokata jednog tako sposobnog džentlmena, koji ima veze sa evropskim krugovima, može da upliviše na štampu i na članove Parlamenta ‒ koji su, po svoj prilici, dobili već čitavu hrpu brošura u kojima se objašnjuje i brani srpska stvar. Turci u tom pogledu gore stoje." (str. 197-198)

Sudeći po ovim primerima, nisu svi na Zapadu bili neprijatelji Srbima i Srbiji. Ne postoje stalna prijateljstva, postoje stalni interesi. Rezultat te rasprave bio je da turske posade napuste gradove u Srbiji.

*Citati su navedeni u originalu, bez usklađivanja sa važećom pravopisnom normom.