Fridrih Vilhem Niče, natčovek

„Kako je jedino umetnost moguća kao laž? Zatvoreno, moje oko vidi mnogobrojne nestvarne slike ‒ one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarnosti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, a ne kao realnosti."

Kao nihilistički pesimista, nije imao razumevanja prema umetnicima koji ne pate, jer je smatrao da je patnja agens stvaralačke moći. Međutim, umetnost po sebi je nadasve optimistička, bez obzira na to što je nastala iz patnje i užasa, nedaće i stradanja, a naročito u slučajevima kada izražava najtananije strane ljudskog bića.

Ta patnja ima fizička, ali i metafizička svojstva: ona je kao metafizika duha božanskog porekla. Zbog toga je stvaralaštvo imperativ života, njegova najveća afirmacija i podstrek. Umetnost je spas od prolaznosti, ona nam je (kaže Niče) „potrebna da nas ne bi satrla istina".

U svom prvom značajnom (kontroverznom) delu „Rođenje tragedije iz duha muzike", suprotstavio je dva „umetnička" božanstva Helena: Dionisa, koji po svojoj prirodi simboliše muziku, pijanstvo i gubitak individualizma (i sa kojim se sam Niče poistovećivao!), i Apolona, simbola likovne umetnosti, individue i sna. Dok je Apolon štitio svojom „šopenhauerovskom" predstavom od užasa postojanja, dionisko pijanstvo ga je čoveku otkrivalo. Takva savršena koegzistencija „dioniskog u apolonskom ruhu" ogleda se u tragedijama Eshila i Sofokla, smatra mladi filozof, ali ju je „sahranila" Euripidova komedija (zadojena Sokratovim optimizmom), koja je izgubila božanski karakter tragedije. Time se konfrontirao vladajućem mnjenju o veselom grčkom narodu ‒ Niče ih je doživljavao kao pesimiste par excellence.

Kao dugogodišnji obožavalac i sledbenik Vagnerov, za koga je tvrdio da je preporodio dioniski princip, i sam je komponovao, tragajući za što uspešnijim ispoljavanjem sopstva. „Muzika je suplement jezika", smatrao je, „mnoge nadražaje i cela nadražajna stanja koja jezik ne može da prikaže, dočarava muzika".

Smisao Ničeove ideje „večnog vraćanja istog" odnosi se na prolaznost, nastajanje i nestajanje, stvaranje i razaranje. Čovek je, kao individua, konačno biće, rađa se i umire, ali time ipak uspeva da održi kontinuum života, odnosno besmrtnost čovečanstva.

Ali je umetničko delo neponovljiva, originalna tvorevina, imanentna besmrtnom, obgrljena večnošću; ona egzistira u vremenu i prostoru, zauvek. Velika umetnička dela ne doživljavaju ponovno rađanje; ona se javljaju kao neponovljiv trenutak i doživljaj, jer proizilaze i emocija. Bez obzira na to što se svako umetničko delo doživi na individualno-emotivan način, ono ipak može biti inicijacija za stvaralaštvo na sopstvenim „resursima".

Paralelno sa ovom tezom valja, na koncu, pomenuti i onu o „prevrednovanju svih vrednosti", kojom jasno upućuje na krizu, ne samo morala već i kulture (svog, a ispostavlja se i našeg) vremena. Zbog toga Fridrih Niče nije samo kritičar postojećeg već je i neko ko nudi rešenja u prevazilaženju postojećih, i nadolazećih kriznih situacija.