Englezi kojih bi svaki Srbin trebalo da se seća sa pijetetom

U junu 1862. godine kod Čukur-česme u Beogradu turski vojnici su ubili srpskog dečaka Savu Petkovića. To je dovelo do nemira, do obračuna između turskih vojnika i srpske žandarmerije, srpskih i turskih civila. Turski paša je naredio da vojska iz tvrđave topovima „bombarduje" varoš nastanjenu pobunjenim Srbima. Bilo je dosta mrtvih i povređenih na obe strane... U događaj su se umešali strani diplomatski predstavnici i konzuli...

Tadašnja londonska štampa za krvave događaje optuživala je Srbe, dajući za pravo paši što je bombardovao varoš... Knez Mihailo Obrenović je smatrao da bi bilo vrlo opasno po Srbiju ako bi se ta propaganda prenela na kontinent, naročito na Francusku. Da bi zaustavio taj propagandni proces, poslao je u London suprugu Juliju Hunjadi i svog druga iz detinjstva Filipa Hristića, koji je doktorirao pravo na Sorboni 1849. godine. Oni su uspeli da u londonskoj štampi otvore prostor i za srpsko viđenje problema. Čak je i Donji dom Engleskog parlamenta, pod pritiskom štampe, otvorio raspravu o odnosima Srba i Turaka 29. maja 1863. godine. Ta rasprava je omogućila da turske trupe, bez borbe, napuste Beograd i druge gradove u Srbiji. 

O misiji kneginje Julije, Filipa Hristića i Vladimira Jovanovića, koji im se pridružio u Londonu, objavio je knjigu Filipov sin Milan Hristić 1910. godine u izdanju poznatog beogradskog izdavača Gece Kona: „Srbija i Engleska pre pola veka (Misija Filipa Hristića u Londonu 1863. godine)".

U knjizi su objavljeni tekstovi iz londonske štampe i delovi stenograma rasprave u Donjem domu Engleskog parlamenta koja je trajala od četiri po podne do 12 sati i 55 minuta noću. Da nije bilo važno pitanje, zar bi rasprava toliko dugo trajala? Knjiga Milana Hristića obiluje dragocenim podacima i činjenicama.

Milan Hristić navodi imena Engleza koji su tada (1863) omogućili da se čuje i srpska strana u engleskoj javnosti. On kaže (str. 8):

„Prva poseta Kneginjina bila je katoličkoj crkvi, a moja, piše Filip Hristić, našem dobrom, starom prijatelju g. Viljemu Dentonu. Plemenito i toplo srce njegovo ostalo nam je verno do same smrti njegove. On, veliki Kobden, Sandvit i Gregori, zaslužuju da ih se svaki Srbin seća sa pijetetom i zahvalnošću.

"O srpskom pitanju tada su pisali:
„Morning star", „Dejli njuz", „Tajms", „Egzaminer", „Rider", „Gardijan", „Džon Bul", „Spektejtor"...

U Donjem domu je bila burna rasprava između pristalica engleske turkofilske i proslovenske politike na Balkanu. Za ovu priliku izdvajamo deo izlaganja g. Kobdena (str. 264):
„Srbiji je dana bila izvesna nezavisnost pod uslovom da sedam njenih gradova ostanu u turskim rukama. Dva, od onih sedam gradova, napušteni su, a pet ih još i danas drži turska vojska; beogradski je najglavniji među njima i ja se pitam, kakve vrednosti i on može imati za Tursku? Jedva da nešto malo zemljišta i sadrži u sebi; a varoš je opet, jedno od najvećih trgovačkih mesta koje ja u opšte znam. Jednim krajem leži na Dunavu, a drugim na Savi, i ovu varoš prete da razruše zato što njeni stanovnici kažu: 'Ko trgovcu garantuje da opet kakav drugi turski paša u nastupu straha kakvog, ne bombarduje ponovo varoš'. I posledica svega toga naravno da je, da su napredak i budućnost ove varoši u opasnosti."

Rasprava u Donjem domu parlamenta imala je odjeka u londonskoj štampi. Izdvajamo citat iz „Tajmsa" (str. 306):

„G. Gregori, povodom bombardovanja Beograda, izneo je sva fakta i posmatranja koja se odnose na Tursku carevinu i mi nemamo potrebe više da ulazimo u pojedinosti. Bombardovanje Beograda ne da se ničim opravdati; ono je privuklo pažnju Evrope na turske garnizone, na način, koji mora docnije dovesti do toga da se oni uklone."

Evo nekoliko razloga da se setimo Dentona, Kobdena, Gregorija, Sandvita... i da u narednim tekstovima njima posvetimo malo više pažnje.