Jedinstvena Isidora

Poslednja želja

Do ostataka kosmopolitskog sveta Isidore Sekulić stiže se suterenskim hodnikom Univerzitetske biblioteke. U prigušenoj atmosferi čuva se soba književnice koja je svoje delo nazivala šakom šodera bačenog u velike rupe naše nekulture.

Neposredno pred smrt, usmenom oporukom, pred Elijem Fincijem, Miodragom Pavlovićem i Vaskom Popom, Isidora Sekulić je svoju biblioteku, slike i nameštaj zaveštala Univerzitetskoj biblioteci, o čemu je već obavestila i tadašnju upravnicu Milicu Prodanović.

Isidorina želja je bila ispunjena, njene stvari smeštene su u Čitaonicu retkosti. Raspored nameštaja najvećim delom odgovara rasporedu kakav je bio u kući na Senjaku u kojoj je živela. Knjige su u policama, Njegoševa fotografija koju je Isidori poklonio Ljubomir Durković Jakšić stoji između dva svećnjaka. Tu su i zidni sat, lampa sa srpskim vezom, radio kosmaj, sekreter. U omalenom pretrpanom prostoru čuva se 2.000 knjiga iz Isidorine biblioteke, dve stotine danas digitalizovanih rukopisa, više od 100 knjiga sa posvetama Andrića, Crnjanskog, Dučića, Desanke... Na zidovima se nalaze slike Zore Petrović, sa kojom se i privatno družila, Milana Konjovića, Ivana Radovića, Živorada Nastasijevića, Jovana Bijelića, Emanuela Vidovića, potamnele od naslaga vremena.

Trezor čuva lične stvari i sitnice. Naočare, pernica, portabl ćirilična pisaća mašina, nož za hartiju, mastionica, stotinak sitnih predmeta ‒ mala ikona u srebru, sedefna školjka sa slikom Isusa, četiri broša, posuda u kojoj je Isidora spalila svoju drugu knjigu o Njegošu... a tu su i brojne razglednice gradova, fotografije, čak i hiljadu pedantno skupljenih priznanica za struju, vodu, penziju...

Jedan život

„Stara moja sudbina. Sve zubima treba oteti", pisala je Isidora Sekulić.
Njen život, dug 82 godine, bio je ispunjen radom, istrajnim učenjem, brojnim putovanjima, ali i čestim telesnim i duševnim krizama i finansijskim problemima.

Mnogi dani prošli su u bolesti, nervozi, nesnosnim glavoboljama, a kraj života u samoći, opštoj oskudici, crnim mislima i beznađu, sa teškim oboljenjem očiju.

Devojčica koja je u originalu recitovala latinske pesmice i starogrčke poslovice i koja je u staroj kaci u kojoj se igrala naučila da voli ono što ne vidi, ono što nema i ono što mora da prođe, rano je ostala bez roditelja i oba brata.

Izvrstan učenik Učiteljske škole, a zatim i peštanskih visokih škola na kojima je izučavala matematičko-fizičke nauke, postaće prva žena upravitelj Srpske više devojačke škole i nastavnik Druge ženske gimnazije. O njoj se u Beogradu pričalo kao o akademski obrazovanoj gospođici čije je pero duhovito i koja odaje veliku načitanost i spremu.

„Za sebe učim, prvenstveno za sebe", pisala je. „Za sebe gradim poznavanje i iskustvo, za sebe učim, sviram i pevam ‒ ako me bogovi sreće napuste, ako mi je među ljudima i teško, da mogu reći: sve na stranu, ja sam sebi dovoljna."

Sva Isidorina bogatstva

Isidora Sekulić je putovala mnogo ‒ boravila je u Berlinu, Varšavi, Veneciji, Firenci, Grenoblu, Londonu, Bretanji, Skandinaviji. Putovala je i po severnoj Africi i Bliskom istoku. Poliglota ‒ govorila je i francuski, engleski, ruski, nemački, italijanski... družila se i dopisivala sa mnogim važnim ljudima prve polovine 20. veka ‒ Rastkom Petrovićem, Anicom Savić Rebac, Nadeždom Petrović, Elijem Fincijem, Dučićem, Andrićem, Grolom, Mladenom Leskovcem....

Njeni biografi su zabeležili da je zbivanja posmatrala i ocene davala sa evropskih vidika, da su joj druženja bila isključivo intelektualna i da je u 36. godini izvestila prijatelje o udaji za Emila Stremnickog, poljskog lekara, kojeg niko od njoj bliskih ljudi nikada nije video. Veoma brzo je postala udovica.

Strastveni čitač ‒ Biblija je za nju bila večna knjiga; ushićena Dostojevskim, okupirana ličnošću i delom vladike Rada, Isidora Sekulić je bila, po mišljenju Miloša Crnjanskog, možda najbolji stilist među našim najistaknutijim književnicima i jedan od najdubljih duhova jugoslovenske književnosti.

Redovni saradnik Srpskog književnog glasnika, od 1950. redovni član SANU ‒ prva žena akademik u Srbiji, zapažena u aktivnostima beogradskog PEN kluba, kratko vreme provešće na radu u našem poslanstvu u Londonu, gde će slušati Džordža Bernarda Šoa i provoditi dane u Britanskom muzeju.

Tvrdila je da je sreća u samilosti i ljubavi u porodici, da je kuća najpre mesto slobode i individualnosti čovekove. Čitavog života okružena ljudima, u suštini je ostala sama. Oduvek bolesnik, Isidora je decenijama predosećala kraj. Smatrala je da je „život apsurdan, a roman o življenju tragedija". Umrla je 1958. godine kako je i želela ‒ bez lekara, skromno i neprimetno.

Posle Isidore

Kuća na Senjaku (u kojoj je živela), proglašena spomenikom kulture 1984. godine, a krajem devedesetih godina prošlog veka praćena velikom aferom, više ne postoji.

U jednom trenutku, inicirana je ideja da se prema planu dogradnje i adaptacije neka od prostorija u Univerzitetskoj biblioteci pretvori u Isidorinu memorijalnu sobu. Ipak, nađeno je rešenje da njene stvari stoje u Odeljenju čitaonice retkosti ispred Odeljenja trezora. Među stolovima za korisnike i službenike biblioteke.

Beogradsko blago ‒ Legat Isidore Sekulić, za koji mnogi i ne znaju da postoji, i danas se nalazi u suterenskom prostoru zgrade čiju je gradnju finansirala Karnegijeva zadužbina sa 100.000 dolara, omogućivši na taj način podizanje prvog i tada, 1926. godine, jedinog objekta u Srbiji namenski građenog za biblioteku.