Budžet za kulturu

Fizička snaga nije jedini uslov da se jedna zemlja nađe u aktivnom fokusu univerzalnog umetničkog osvetljenja. Stara Atina nije predstavljala neku velesilu, renesansna Firenca nije bila moćnija čak ni od susednih Venecije i Milana, kao što ne postoji racionalno objašnjenje za veliki autoritet kojim su raspolagali (ili raspolažu) jedna Mađarska (Ugarska), Turska, Austrija, Švajcarska ili Meksiko.

Ako istoriju čovečanstva posmatramo kao posledicu plesa nekog moćnog kosmičkog reflektora, pri čemu snop koji on baca šeta s jedne na drugu tačku Zemljine lopte, zadržavši se negde duže, a negde kraće ‒ posledično narod koji se u određenom trenutku nađe obasjan, cveta, razvija se, privlači pažnju, dobija pravo na normiranje, izaziva podražavanje. 

A znamo ko je aktuelno „ukrao šou".

Budimo još jasniji ‒ primenjeno na tezu da je današnje američko slikarstvo možda najbolje na svetu (a možda i nije?), prirodan je osećaj stanovnika tako superiorne velesile (a i nas ostalih smrtnika) da su tamo mnoge stvari kvalitetnije nego u nekom drugom Zemljinom kutku. Pa i umetnost(i). Istorija daje veoma kategorična izjašnjenja u tom smislu, i to na svim područjima duhovnih procesa.

Tako, na primer, lingvisti znaju da u mnoštvu ravnopravnih dijalekata najzad jedan preovladava kao standardni, književni jezik, i to iz razloga koji su najmanje lingvističkog, a pre svega ekonomskog i političkog karaktera. Te je tako onomad u „obećanoj zemlji" za dlaku (jedan procenat!) prevagnuo službeni engleski kontra španskog jezika. Isto kao što je bio tipičan slučaj da je pariski francuski nad pikardijskim narečjem „odneo pobedu" iz čistih administrativnih, a ne specifičnih razloga. Umetnički jezik nema drugačije zakone po kojima bi osiguravao svoju dominaciju u meandrima istorije. (Ko je pomenuo crnogorski?) 

Ako je tačna teza da je neki skup ljudi ‒ nazovimo ga državom ‒ predodređen da doživljava ono što doživljava svaki pojedinac, na prvom mestu periode uspeha i neuspeha; i ako je tačno (barem deklarativno) uveravanje da našoj od svega smlaćenoj zemljici konačno predstoji ovaj uspešni period ‒ onda ponašanje treba prilagoditi takvoj situaciji, odnosno tu situaciju treba shvatiti i ojačati.

Dalje, ako je tačno ‒ a tačno je, avaj! ‒ da Srbija nema sredstva da svoj međunarodni autoritet podupre sirovim, fizičkim sredstvima, ostaje joj svakako mogućnost da se u iste svrhe posluži svojom kulturom. Duboki koreni nasleđa i čistote (ipak narušenih) rustičnih oblika umetnosti jesu i biće sve više izvanredno oružje u konkurenciji za primat, čak i u svetskim razmerama. (Pa zar nije mileševski Beli anđeo, u paketu dostignuća Zemljana, a u društvu sa slikama Kineskog zida i šetnje Mesecom, satelitskim signalom „odleteo" u kosmos?) 

A investicije u fabrike te vrste oružja su (eufemistički izraženo) nesrazmerne potencijalno pruženoj prilici. Za egzistenciju pozorišne, muzičke, filmske, likovne umetnosti odrezana je godišnja suma kojoj bi se (po tom pitanju često citirani) Vinston Čerčil neupitno grohotom nasmejao. I još, u stilu okretanja bodeža u dokusurenom lešu, država godinama unazad značajni procenat tog ne kolača, već čabra oko koga se pribira izgladnelo kulturno stado, usmerava dvama-trima čisto komercijalnim manifestacijama, čiji je kulturni kontekst stavljen pod višestruki upitnik.

Dok ostali i dalje stružu (već odavno) ispražnjen čabar, optužujući se međusobno ko je (i zašto) dobio kašičicu više. 

Da ne bismo kvalifikovali ovaj status quo terminima pravedno ‒ nepravedno (jer je odavno advokat Toma Fila rekao da onog trenutka kad politika, ili emocije, uđu kroz vrata, pravda izlazi kroz prozor ‒ a svakako mu je verovati!), treba se zapitati šta je celishodno za naše društvo.

Ko i dalje ne zna, neka ʼizguglaʼ mister Čerčilov stav u vezi sa ovim pitanjem. A svakako poetičniji je onaj vladike Rada Tomovog: „Blago onom ko dovijek živi, imao se rašta i roditi".