Pesničko razotkrivanje jedne epohe ‒ Marija Knežević

Već četiri decenije prisutna je živa reč Marije Knežević, koja nije samo lucidno i pronicljivo svedočanstvo jednog vremena već i pesničko razotkrivanje jedne epohe. Specijalno za Internet portal RTS-a, poznata književnica je govorila o inspiraciji, klasifikaciji stvaralaštva i novom romanu „Auto".

 Vreme u kome živimo, svakodnevica, geopolitička situacija, ratovi, migracije čine surovo okruženje sa kojim se i Vi kao književnica neminovno suočavate. Međutim, kako je rekla dr Zorica Bečanović Nikolić, profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, Vi ste „hipersenzibilna hroničarka tog vremana". Kakvo je Vaše shvatanje te konstatacije? 

‒ Živo se sećam promocije moje knjige eseja „Knjiga o nedostajanju". Izdavač, pokojni Slobodan Mašić, arhitekta i naš prvi slobodni izdavač, još jedan od zastrašujućeg broja ljudi koji su mnogo učinili za ovu kulturu, a samo uzak krug ljudi za njih zna, organizovao je promociju za pamćenje u restoranu hotela „Mažestik". Za pamćenje po pametnim rečima tamo izrečenim, po atmosferi zbog koje je taj događaj postao doživljaj, ne „još jedna promocija", već svečanost. Tom prilikom mi je mudri Mašić rekao, između ostalog, sledeće:

‒ Ti si retko dobar posmatrač. Ali za razliku od mnogih koji takođe imaju taj dar, ti imaš nešto što je još ređe ‒ empatiju. Ne samo da vidiš već razumeš ljude i situacije.

Nije da o sebi to nisam znala, u izvesnoj meri. Od onih sam koji se ne porede sa drugima, tako da sam podrazumevala da ta osobina nije nešto „bogom dano". On je smatrao da jeste, a njegovoj mudrosti i njegovom iskustvu sam verovala. U mnogo navrata ‒ pokazalo se ‒ s pravom.

Uvek dopuštam da sam povod pisanja ‒ ono što se uglavnom naziva sadržajem ‒ odabere svoju formu. Jer to je mnogo teži put od zadate forme. Ali istinitiji.
Pisanje vodi poreklo od poezije. Bez obzira na to da li je zapis u stihu ili u prozi, pišemo neminovno iz pozicije stvarnosti, dakle, svog vremena. Trebalo bi da se podrazumeva ljubav prema istini. Antička teorija književnosti sažima suštinu stvaranja. Kada Aristotel u svojoj „Poetici" kaže „od pojedinačnog ka opštem", on misli na to „ja" koje se mora uzdići u „nad-ja" da bi obuhvatilo neku univerzalnu istinu, temu, ideju. Takođe, ne veruje da njeno polazište može biti igde drugde osim u tom osvešćenom „ja".

Kao početak označili ste inspiraciju jednom pesmom Raše Livade. Kuda vas je nakon tih davnih osamdesetih nosila kreativna struja?

‒ Bila sam, zapravo, inspirisana likom Raše Livade. Moja sestra od tetke, koju sam prisvojila kao rođenu sestru, bila je zaljubljena u njega i pričala mi je vrlo nadahnuto, kao i svaka zaljubljena osoba, o čoveku koga ću upoznati tek pet godina kasnije. U to vreme ja imam samo sedamnaest godina i nisam pročitala nijednu Rašinu pesmu. Napisala sam pesmu „Ašar". To kako je ona dospela do Brane Petrovića koji ju je objavio u „Pesničkim novinama" može biti skica za triler o sudbini ukradenog rukopisa. Meni vrlo draga priča!

Elem, nema odgovora na Vaše pitanje, bar ga ja ne znam. Ne znam ni kuda me život vodi, a on svakako diktira i ono što pišem. Nemoguće je i nepotrebno utvrditi šta sve utiče na jednu osobu, na recimo jednu pesmu ili knjigu. Jer to je čitav arsenal doživljaja ‒ od scena na pijaci, iz autobusa, preko snova, knjiga, filmova, ljubavi, muzike...

Iako nam klasifikacija stvaralaštva po polovima izgleda bezrazložna, do sada je često spominjan ženski rukopis u književnosti. Kako vi gledate na taj aspekt u skladu sa recentnom situacijom? Da li su srušene granice između muškog i ženskog?

‒ Te granice uopšte nisu srušene, čak se u novije vreme, paradoksalno, u mnogim delovima sveta, kao i u glavama pojedinaca, bez obzira na mesto boravka, one dramatizuju. Kada pominjem dramu, ovde mislim na tragikomediju. No to je sociološko pitanje i za njega sada nemamo vremena.

Kada je reč o „ženskom pismu", nemam razloga da potcenjujem ogranak teorije književnosti koji je usredsređen na tu temu, ali ja nisam. Ostala sam u vremenu kada su pojmovi anime i animus bili dovoljni da objasne da u svakome od nas postoje i žena i muškarac. Naravno, ne u istoj meri, pri tom, reč je o fluidnom pojmu, tako da se odnos anime i animusa u svakom pojedincu svakoga časa menja.
Oni koji oponiraju terminu „žensko pismo" uglavnom navode Marsela Prusta kao primer ženskog pisma, te Virdžiniju Vulf ironično ukazujući na „muško pisanje". Pitanje je koliko je to tačno. Jer ako uporedimo „Gospođu Dalovejˮ i „Orlanda" brzopleto bismo pomislili da je reč o dvoje pisaca. A nije. I te kako je prepoznatljiv rukopis velikog pisca! I nema sumnje da je V. Vulf klasik, dakle, književnica čije će delo uvek biti aktuelno.

Možda je stereotipno pitanje o čemu ćemo čitati u romanu „Autoˮ, ali to je ujedno i pitanje gde vi trenutno obitavate kao stvaralac i kao jedinka u ovom burnom trenutku sveta prepunom kontroverzi i otvorenih pitanja.

‒ Obitavam u Srbiji, što u mom slučaju znači ‒ u limbu. To je jedina zemlja u kojoj ne nalazim posao, u kojoj sam i magistar i socijalni slučaj, živim sa roditeljima i od njihovih penzija - dobro znani morbidni scenario koji delim sa čitavom armadom svojih sunarodnika.
Književnost kradem, isto kao i lični život. Kradem od ovakvog života. I tako živim.

Roman „Auto" je neka vrsta parodije na takozvanu on the road prozu, a koja je zapravo izdanak pikarskog romana, romana toka svesti i još ponekih dostignuća stvaralaca koji nam prethode. Kada kažem parodija, ne mislim na ismevanje, mislim na promišljanje kroz humor. Humor pak smatram magnetnom rezonancom ‒ ništa ne izmiče njegovom „listanju".

Roman je takođe i parodija autobiografskih nagona. Moj auto se kreće između bivše Jugoslavije i Amerike, rata, opšte a pogotovu ljudske bede, potom famoznog američkog sna koji se u međuvremenu izmetnuo u sopstvenu karikaturu. Ponovo, nije reč o ruganju, već o nekoj vrsti vendersovskog, almodovarovskog sagledavanja. Ovo kažem zato što je neko negde napisao da ga moj roman „Ekaterini" asocira na Felinija. I ja mislim da film u velikoj meri utiče na mene, na sve nas, na našu svest, da je izmenio čak i naše snove koji su postali kadrirani.