Šta se desilo posle propasti rimskog carstva?

Kada umetnost čini dva koraka napred, pa jedan nazad, onda to znači opet isto. U samoj stvari, moderna umetnost je više puta dodirnula svoju nultu tačku, kao na primer sa apsurdnom muzikom Džona Kejdža, sa nekim primerima tašizma ili slikanja nogama, sa antiformama literature, ili pak brojnim sledbenicima konceptualizma tipa Marine Abramović.No se u svim slučajevima trzala kao opečena, znajući, osećajući ili sluteći neminovno koban epilog svoje životne avanture. Najvidovitiji među današnjim umetnicima već su odavno došli do kraja i nemaju više kuda da nastave.

Nasuprot njima, najdarovitiji će krenuti nekim posve drugim putem, na taj način zaobišavši granični kamen. Apsurdno je da je početak te staze već tu, pod našim nogama, pomešan sa svim onim spletovima ćorsokaka. Samo, nije obeležen. Gazili smo ga nesvesno, ne prepoznavajući i ne tumačeći svetlosnu, i inu, signalizaciju. I što će nam se potomci rugati, jer će njima ona biti vidljiva i jasna. Možda i iz perspektive Meseca, za koji se već uveliko čekiraju letovi i bezecuju placevi.

(Usput - da li je nekom palo na pamet da je ova planeta, usled nedostatka vazduha te nemogućnosti prostiranja zvuka, nepristupačna za muziku i muzičare? U slapovima spekulacija o kosmosu kojima nas sa svih strana zalivaju, ne pronađoh ni jednu reč lamenta pred ovim potencijalnim predstojećim gubitkom.)

Vrativši se na umetničke pute, moramo primetiti da se potvrđuje teza o drvetu i šumi - od tolike količine zakomplikovanosti zaboravili smo da je suština jednostavna i univerzalna. Kao što ne možemo nositi više od jednih pantalona (sem eventualno na haute couture-revijama), niti recimo spavati duže od (individualno) potrebnog broja sati, tako je i stvaranje umetničkih dela determinisano suštinski jednostavnim pravilima.

U muzici - to su tzv. 7+5 dirki, odnosno mogućih tonskih visina, pa uz (manje-više) zastupljen harmonski sklop i ritmički model. Slikarstvo je, pak, umetnički izraz ideja i emocija na dvodimenzionalnom prostoru, pomoću oblika, linija, boja i tekstura, pri čemu percepcija prostora, predmeta, svetla, ritma i pokreta zavisi od kombinovanja tih elemenata.

Možda je najjednostavnije definisati literaturu (od lat. littero - slovo) kao jezičku umetnost, iz koje se razvrstavaju različiti žanrovi, kao i arhitekturu, koja je nauka i umetnost projektovanja i oblikovanja zgrada, odnosno enterijera i eksterijera, itd.

Gotovo da je opšte pravilo da se svaki - nekim formalnim, žanrovskim, ili bilo kojim drugim eksperimentisanjem "zabludeli" umetnik - uvek vraćao klasici. Kao i sve u prirodi, od mikro do makro nivoa, tako i umetnost (manjom ili većom frekvencijom) amplitudira iz antiklimaksa u klimaks, sa iskonskom potrebom da se vrati na svoje mesto, logično i skladno.

Te (na prvi pogled) paradoksalno - što se ode dalje od "staništa", sve je snažnija potreba za vraćanjem. Što je smak sveta bliži, to smo bliži spoznaji šta nam je činiti.