Najpoznatija erupcija Vezuva

Danas, zahvaljujući arheološkim nalazima, znamo da su se pre epohe Rimljana odigrale još najmanje dve erupcije Vezuva, od kojih je prva datirana oko 1800. godine pre nove ere. Iako postoje tragovi da su u ovim drevnim erupcijama stradale lokalne naseobine, u rimsko doba one su bile potpuno zaboravljene. Stoga nije iznenađujuće da su stanovnici Pompeja, Herkulaneuma i obližnjih mesta očigledne nagoveštaje predstojeće erupcije u vidu čestih podrhtavanja tla, plamenih jezika i dimnih stubova dočekali pre sa radoznalošću no sa ozbiljnom zabrinutošću, uprkos tome što su takve pojave tradicionalno dovođene u vezu sa džinovima koji hodaju Zemljom noseći rđavo znamenje.

Serija snažnih zemljotresa koja je 63. godine nove ere potresla Kampaniju takođe nije shvaćena kao najava ozbiljnijih nedaća, iako joj je filozof Seneka posvetio obiman traktat. Tragovi popravki vidljivi na mnogim zgradama otkopanim u Pompejima govore o upornim nastojanjima građana da prevaziđu oštećenja naneta stihijom. Radovi su na pojedinim mestima bili u toku i na sam dan erupcije, kada se oko podneva, uz moćan prasak, provalio drevni kameni čep koji je zatvarao ono za šta se nije ni slutilo da je vulkansko grotlo. Oblaci dima, šljunkovita kiša i nanosi vulkanskog pepela ubrzo su metrima debelim slojem prekrili Pompeje i Herkulaneum, čiji će okamenjeni ostaci zadiviti arheologe i čitav svet vekovima kasnije. Tokom noći, piroklastički tokovi sačinjeni od vulkanskih gasova i usijanih čestica minerala koje je Vezuv izbacivao velikom snagom doneli su tragičan kraj svim stanovnicima zahvaćene oblasti koji nisu na vreme izbegli daleko od područja opasnosti.

Među žrtvama erupcije bio je i Plinije stariji, jedan od najslavnijih učenih ljudi antike i pisac trideset sedam sačuvanih tomova spisa o prirodnim pojavama. Kao vojni zapovednik oblasti, on se u početnim satima erupcije zaputio brodom u zahvaćenu zonu da pruži pomoć i ohrabrenje ugroženima. Zlosrećni vetar zaprečio mu je zatim povratak istim putem, te nije mogao da izmakne katastrofi. Kraj Plinija starijeg je, na osnovu iskaza preživelih, potanko opisao njegov sestrić Plinije mlađi, tada sedamnaestogodišnjak, koji će kasnije steći slavu kao pesnik. U dva pisma naslovljena istoričaru Tacitu, Plinije mlađi ostavio nam je detaljan opis toka erupcije, uključujući i nadahnuti prikaz onoga što je doživeo dok je, zajedno sa svojom majkom, bežao iz obližnjeg Misenuma, gde se i sam susreo sa pepelom Vezuva. Odabrali smo nekoliko odlomaka u kojima se književna lepota i dramska snaga sustiču sa trezvenim umom i vrhunskim darom preciznog zapažanja.

Dan sad započinje oklevajućom, gotovo lenjom zorom. Svuda oko nas zgrade su uzdrmane. Napolju smo, ali prostor je mali i pribojavamo se, ne, sigurni smo da će biti rušenja. Konačno smo odlučili da napustimo grad; prati nas izbezumljena gomila, koja naš plan pretpostavlja svom sopstvenom (to se u panici oglašava za mudrost). Toliko ih je da nas usporavaju, a zatim nas povlače sa sobom. Zaustavili smo se nakon što smo ostavili zgrade iza nas. Mnoge su nam se čudne stvari dogodile i imali smo mnogo čega da se plašimo.
*
Kola koja smo naredili da se dovuku kretala su se tamo-amo, iako je tlo bilo savršeno ravno, i nisu mogla da ostanu na mestu čak ni sa točkovima zaprečenim kamenjem. Osim toga, činilo se da je more usisano unatrag, kao da je odgurnuto podrhtavanjem kopna. Linija obale se primetno pomerila ka pučini i mnoga morska stvorenja ostala su na suvom pesku. Iza nas bili su zastrašujući tamni oblaci, parani silovitim vijugavim munjama, koji su se otvarali da pokažu džinovske plamene jezike. Ovi jezici bili su slični munjama, ali veći. U tom trenutku, naš prijatelj iz Hispanije nas je snažno nagovarao „Ako je vaš brat i ujak živ, on želi da budete bezbedni. Ako je stradao, želeo je da ga nadživite. Zbog čega se ustežete da bežite?" Odgovorili smo mu da nećemo da brinemo o svojoj sopstvenoj bezbednosti dokle god nismo sigurni u njegovu. Ne čekajući više, prijatelj se uklonio opasnosti mahnitom brzinom. Nedugo zatim, oblak se raširio naniže do tla i prekrio more. Obavio je ostrvo Kapri i učinio da ono iščezne, sakrio je rt Misenuma. Tada je majka počela da me moli i nagovara i da mi naređuje da bežim kako god znam, govoreći da mlad čovek u tome može uspeti, a da bi ona, klonula telesno i godinama, umrla srećna ako bi izbegla da bude uzrok moje smrti. Odgovorio sam da ne želim da se spasavam bez nje, a zatim sam je uzeo za ruku i nagnao da hoda nešto brže. Poslušala me je uz teškoće, kriveći sebe što me usporava.
*
Sad je naišla prašina, premda još uvek retka. Osvrnuo sam se: iza nas se nadvija gusti oblak, prateći nas poput poplave koja lipti zemljom. „Hajde da se sklonimo u stranu dok još možemo da vidimo, da nas ne obore na ulici i da nas ne zgnječi gomila naših sapatnika." Jedva smo stigli da sednemo, kada je naišla tama koja nije bila nalik na oblačnu noć ili noć bez mesečine, već pre na crnilo zapečaćenih i neosvetljenih prostorija. Moglo se čuti kako žene kukaju, deca plaču, muškarci viču. Neki su dozivali roditelje, drugi decu ili supružnike; mogli su da ih prepoznaju jedino po glasu. Neki su jadikovali nad svojom sudbinom, drugi nad sudbinom svojih milih i dragih. Bilo je i nekih koji su se toliko bojali smrti da su se za smrt molili. Mnogi su dizali ruke ka bogovima, a još ih je više poverovalo da nikakvih bogova više nema i da je nastupila poslednja beskrajna noć sveta. Nisu nam manjkali ni ljudi koji su stvarne opasnosti uveličavali izmišljenim užasima. Neki su objavljivali da je jedan ili drugi deo Misenuma razrušen ili u plamenu; to su bile neistine, ali su pronašle one koji će im poverovati. Postalo je svetlije, ali to nije izgledalo kao povratak dana, već kao znak da se približava vatra. Vatra se, u stvari, zaustavila na izvesnoj udaljenosti, ali su se vratili tama i pepeo, velika masa pepela. Opet i opet smo se uspravljali i pepeo otresali, inače bismo njime bili prekriveni i pod njegovom težinom skršeni. Mogao bih da se pohvalim da usred takvih opasnosti nisam ni zastenjao, nisam izrekao kukavičku reč, već sam verovao da propadam zajedno sa svetom, i svet zajedno sa mnom, što je bila velika samrtna uteha.
*
Najzad se oblak razredio i raspršio se, postavši ništa više od dima ili izmaglice. Uskoro je bilo istinskog dnevnog svetla. Čak je zasijalo Sunce, ali sa nezdravim sjajem kao nakon pomračenja. Prizor koji je dočekao naše još uvek uplašene oči bio je izmenjeni svet, prekriven pepelom kao snegom. Vratili smo se u Misenum i postarali se za naše telesne potrebe, ali smo noć proveli rastrzani između nade i straha. Strah je bio jači, jer se zemlja i dalje tresla, a nekolicina ljudi, koji su bili poludeli, užasavajućim su proricanjima činili smešnim zla koja su se dogodila njima i drugima.