Na putu za pravu Srbiju

Primitivno rodoljublje parališe ambicije po istom modelu kao što ih parališe gotovansko, nekontrolisano prihvatanje internacionalnih ideja. U zabludi su oni koji misle da su tvorci tih ideja otvoreni i široki (bar) jednako koliko to očekuju od nas. U slučaju da vas zateknu neobaveštene i nedovoljno obrazovane, pripadnici tzv. velikog naroda spremno će vam dati na znanje koji tačno deo kosmopolitizma predstavlja njihov isključiv, nacionalni „specijalitet".

Da bismo uspostavili izvesnu stabilnost vrednosti, bitno je pre svega ne mešati teme sa njihovom obradom. Etnografske studije o običajima svrljiške oblasti mogu dobiti čist internacionalni tretman, ne manji nego što ga imaju seoski pejzaži Milića Stankovića, ili Bore Stankovića (u pisanoj formi), narodni melos u obradi Petra Konjovića ili Dušana Radića (koji je, što je u Srbiji gotovo nepoznato, uspešni autor muzike filmova evropske kinematografije).

I kako je to opštepoznata stvar ‒ mada se često gubi iz vida ‒ podsetimo se nekih primera folkloristički shvaćenih tema kosmopolitskog reda, počev od arhitektonskih objekata, preko ekonomskih, istorijskih, ili čak medicinskih radova, pa sve do kulturno-umetničkih. Podsetimo se da smo najveće uspehe u svetu postizali upravo plasmanom sopstvenog folklora, tradicije, mentaliteta i arhetipa. To je naš teren, tu smo najjači. I bežimo koliko nas noge nose od svih onih koji nas degradiraju, nipodaštavaju, i čak tvrde da „moramo da menjamo svest", koji se otvoreno podsmevaju našim mitovima i legendama, i koji nas kolektivno (negativno) karakterišu, a sve pod plaštom zaluđivanja utopijskom idejom sumanutog srljanja u neki drugi (po svoj prilici) dvodomni kolektiv koji, kažu, nema alternativu.

No ostavimo po strani pitanje apsolutnih ciljeva. Vratimo se na pitanje veštački ili prirodno štimovane orijentacije, odnosno na rudimentarni patriotizam čija je antiteza bezglavo bekstvo u (nametnuto shvaćenu) neutralnost, naglašeno izrazitim osećanjem niže vrednosti. Postanak oba ova tipa je uslovio savršeno prirodan redosled dešavanja na putu ka eventualnom međusobnom potiranju. Potenciranje krajnosti jednog nepogrešivo izaziva još preteraniju manifestaciju ovog drugog. I tako u krug.

Kako bi onda trebalo da izgleda zdrav, normalan odnos prema sopstvenom korenu? Koji bi nas to modus mišljenja i ponašanja odveo u kontekst psihologije „velikih nacija"?

Ima naznaka, skromnih, doduše, da naša sredina (i što je važno ‒ intelektualni sloj) prestaje da se stidi svoje sopstvene kože. I u Beogradu, a i širom Srbije niču kuće građene u moravskom stilu, skicirane rukom i računarom eminentnih projektanata. Naši modni dizajneri se inspirišu Sirogojnom, freskama, Stefanovom sestrom Oliverom i prizrenskim nakitom. Domaća džez muzika se inspiriše narodnim temama. Televizija, i naročito kinematografija, kupi nagrade s najvećih festivala upravo tretirajući teme iz naroda. Naučnici citiraju svoje kolege-sunarodnike. Motivi nacionalne literature, teatarskih dela, izložbi, performansa, slikarstva, čak i stripa, dočekuju se s interesovanjem koje je ranije gotovo isključivo bilo rezervisano samo za strane autore.

Ovi možda mršavi, no ipak rečiti nagoveštaji bi trebalo da nas dovedu do jednog višeg stepena svesti u kome neće biti preziranja ličnih obeležja, ali ni sevdaha nad tricama. Nesumnjivo je da samo onaj ko mnogo zna može da sagleda koliko je beskrajno njegovo neznanje. Ali on isto tako najbolje sagledava svoju meru i svoje mesto. I samo jedan takav nema razloga ni za grč, ni za maskiranje, ni za osećanje niže niti više vrednosti.

On je slobodan.