„Šlajzˮ ili prevodnica na Dunavu

U pisanim dokumentima Bezdan se pod današnjim imenom prvi put pominje 1579. godine, kao selo sa deset porodica. Danas se u naselje može doći sa sve četiri strane sveta, ali svaki put se mora preći most ‒ od najvećeg na Dunavu, do malih mostova na kanalima ‒ pa se Bezdan popularno naziva „Vodeno naselje".

Poveljom carice Marije Terezije, 10. aprila 1772. godine, Bezdan dobija status „slobodne i kraljevske varošice", ali i značajne privilegije koje su njeni žitelji platili 1.010 forinti. Među ostalim pravima, Bezdan je dobio pravo na održavanje četiri godišnja vašara. Na čelu varošice bio je Magistrat sa 12 senatora. Tada je naseobina brojala 400 kuća, a u njoj je, pored poljoprivrednika i ribara, dobre prihode ostvarivalo i pedesetak zanatlija. Devetnaesti vek je ostavio mnogo toga što Bezdan izdvaja od ostalih sela koja okružuju Sombor. Godine 1854. počinje da se gradi „Šlajzˮ ili prevodnica na Dunavu, koja povezuje Dunav i Veliki bački kanal.

Tokom 18. i 19. veka na prostoru današnje Vojvodine na kanalima je podignuto ukupno 13 prevodnica za brodove. Danas su ostale samo četiri: bajska, bezdanska, prevodnica na Šebešfoku i u Malom Staparu. Bezdansku prevodnicu je projektovao i izgradio Mihalik Janoš, carski građevinski upravnik. Tom prilikom je beton prvi put u Evropi upotrebljen za izgradnju nekog objekta na vodi (i u vodi).

Iz Beočina je dovlačen kamen koji je mleven i od toga se pravio cement, zatim se taj beton mešao i u velikim metalnim sanducima spuštao u vodu. Do tada se beton u Evropi koristio samo pri zidanju zgrada, a podvodna primena je bila nepoznata. Engleski inženjeri su Mihalikov projekat smatrali neizvodljivim, pa je gradilište postalo odredište mnogih evropskih inženjera, koji su s nevericom pratili gradnju. Radovi su započeti 1854. godine. Samo betoniranje je trajalo 90 dana, a objekat je pušten u rad 27. juna 1856. Tog dana je održano veliko narodno veselje. Prema izveštačima tadašnje štampe, svečanosti su prisustvovali mnogi građani, sveštenstvo, pojavili su se predstavnici vojne i civilne vlasti, kao i opštinski poslanici. Uz muziku i svečane topovske plotune objavljeno je da se prevodnica pušta u rad.

Prevodnica je dugačka 62 metra, a dubine dva metra, što znači da je to bio maksimalni gaz brodova koji su mogli da prolaze kroz prevodnicu. Zanimljiva je i priča zašto se projektant i graditelj prevodnice opredelio baš da upotrebi beton iako prethodnih iskustava u Evropi nije bilo. Finansijska oskudica, jednostavan je odgovor. Kažu na taj način je mogao da zaposli jeftiniju radnu snagu. Da je izabrao zidanje ciglom i kamenom, morao bi da zaposli zidare i kamenoresce, što bi umnogome povećalo troškove izgradnje.

Kažu da je 1990. godine poslednji put neki brod prošao kroz tu prevodnicu. Otada je zatvorena i zasuta peskom da voda iz Dunava ne bi probila kada je visok vodostaj.
Ljudi već dugo pokušavaju da prevodnicu osposobe, tj. da pokrenu pitanje njenog stavljanja u funkciju. Istina, ona bi u skladu sa svojom veličinom mogla da služi u turističke svrhe, za čamce, glisere i jahte, ali ne i za privredne svrhe i veće brodove. Dunavom kroz našu zemlju godišnje prođe najmanje 200, pa i 300 jahti i hiljade manjih plovila. Bezdan im je prva stanica. Prevodnica je danas pod zaštitom države i nalazi se na mapi Industrijskog nasleđa Evrope.