Pesma od milion franaka

Kodak

Prvi svetski rat desetkovao je umetnike i na jednoj i na drugoj strani. Na frontu su Brak, Leže, Deren, Apoliner, a Paul Kle je u poljskoj bolnici.
Blez Sandrar je ranjen i amputiraju mu desnu ruku. Protivno vojnim propisima koji su to izričito zabranjivali, Sandar je nosio mali fotografski aparat kodak i fotografisao. Fotografiju na kojoj je Sandrarov drug, vojnik Legije stranaca, kamufliran u drvo, koristio je Čarli Čaplin u filmu „Čarli vojnik". Zbirka poezije „Kodak" objavljena 1924. svedoči o Sandraru kao o pesniku vizuelnog.

Lovac na krokodile, prepisivač inkunabula, nosač uglja

Rođen je kao Frederik Luj Soze 1887. godine u Šo de Fonu, u švajcarskom kantonu Nešatel, u porodici fabrikanta časovnika. Sa petnaest godina beži od kuće i utrčava u prvi voz koji će ga odvesti do azijske Rusije. Putovao je transibirskom železnicom u Mandžuriju usred revolucije 1906. godine. Tada su nastale čuvene poeme „Legenda Novgorod" i „Transsibirska".

Proputovao je gotovo celu Zemljinu kuglu i promenio trideset šest zanimanja. Radio je kao žongler, lovac na kitove, aviomehaničar, radnik u klanici, prepisivač inkunabula. U Pekingu je bio nosač uglja u hotelu kompanije „Vagon-li", u Amazoniji ‒ lovac na krokodile, na Svetskoj izložbi 1910. prodavao je na štandu tepihe i ratluk preobučen u Tunišanina. Na filmu je radio kao rekviziter, nadzornik opreme, električar, pirotehničar, a u filmu „Mrtvi koji se vraćaju" bio je 'u ulozi' leša. Budući laureat Francuske akademije i vitez Legije časti, bio je odgajivač pčela, pijanista, krojač za dame, travar, proizvođač lekovite soli.

Uskrs u Njujorku, „Transsibirskaˮ

Ime Bleza Sandrara se najčešće povezuje sa simultanizmom, pravcem kome su pripadali njegov veliki prijatelj Gijom Apoliner i kubisti ‒ Brak, Pikaso, Leže. Vrata dadaizma i nadrealizma ostala su zatvorena za njega. Istina je da je Sandrar svojom poezijom išao ispred svog vremena, ostajao je usamljen, čekajući da se njegovi čitaoci „tek rode". Zato su njegova dela ostajala napisana, zakovana ili zaključana u fioci, ali ne i objavljena. Poema „Uskrs u Njujorku" objavljena je 1912. godine, a „Transsibirska" tek 1913, iako je nastala za vreme Sandrarovog putovanja kroz evropsku i azijsku Rusiju, 1906. godine.

Na srpski su prevedena i njegova prozna dela: kratki romani „Zlato" i „Istinite priče", kao i „Male crnačke priče za decu belaca". Prvi deo dramskog dela „Filmovi bez slika" inspirisan je Sarajevskim atentatom a nastao je na osnovu stenografskih beležaka.

Poezija na ulici

Za vreme Drugog svetskog rata sinovi Bleza Sandrara deportovani su kao zarobljenici u Nemačku. Tokom rata Sandrar je bio ratni dopisnik u Engleskim ekspedicionim snagama i u glavnom štabu RAF-a.
Posle rata (1950), na francuskom radiju je odgovarao na pitanja Mišela Manola. Taj intervju je prevela Mirjana Vukmirović a objavljen je u knjizi „Blez Sandrar vam govori". Sandrar je bio zanimljiv sagovornik, svedok početka 20. veka i doba „La Belle Epoque". Pripadao je generaciji koja ništa, pa ni samu sebe nije shvatala suviše ozbiljno. „Poezija je na ulici. Ona ide ruku pod ruku sa smehom." Ko bi danas mogao i da zamisli toliki stepen lične slobode?!