Ljudska krv je i dalje nezamenljiva

Davalac ostaje anoniman jer krv daje dobrovoljno za nepoznatog čoveka, pa se njegovo ime gubi i ostaje samo identifikacioni broj.

Krv se zatim testira i taj proces teče u dva pravca: u okviru imunohematološkog testiranja određuju se ABO i RhD, dva najveća krvnogrupna sistema, i proverava eventualno prisustvo nekih nepoželjnih antitela; s druge strane, krv se serološki testira na sve markere transmisivnih bolesti koje mogu biti prenete putem krvi. Zakonski, obavezno je testiranje na HIV 1 i HIV 2, na virus izazivača hepatita B i hepatita C, kao i na sifilis.

U današnje vreme ljudi mnogo više putuju, lako menjaju kontinente pa je mogućnost prenosa različitih, novih virusa izuzetno velika. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se otkrije 5,3 nova virusa. Zbog toga je potrebno pratiti dešavanja u svetu i uvoditi nova testiranja.

„Krv je i sad izuzetno bezbedna jer testiranja vršimo sa najnovijim tehnologijama koje se primenjuju i u svetu a uskoro će u našoj zemlji biti uvedeno nadtestiranje ‒ takozvano PCR testiranje koje treba da dovede do maksimalne bezbednosti krvi", rekla je za emisiju „Sve boje života" prim. dr Vesna Libek, načelnica Službe za transfuziologiju KBC-a „Zemun".

Krv najčešće primaju pacijenti oboleli od malignih bolesti, hematološki pacijenti i oni koji dožive teške saobraćajne nesreće. Hirurgija je postala veoma sofisticirana, tako da se u nekim rutinskim programima troši vrlo malo krvi. Prilikom ortopedskih intervencija i u kardiovaskularnoj hirurgiji troši se mnogo više krvi ali je i u tim oblastima transfuziona medicina napravila pomak vodeći se principom transfuzionog zbrinjavanja pacijenata (Pacient blood menagement), koji se poslednjih deset godina primenjuje i kod nas. Naime, pored intraoperativnog spasavanja krvi (poseban sistem prikuplja izgubljenu krv, filtrira je i vraća u telo pacijenta), pacijent može dati krv sam za sebe (autologna transfuzija), a neke komponente krvi se pritom mogu sačuvati i upotrebiti kasnije u lečenju posebno ugroženih pacijenata. To su najčešće onkološki pacijenti koji terapiju ne mogu da prime ukoliko nemaju dovoljno dobru krvnu sliku.

U procesu lečenja transfuziolog je deo tima: kada lekar-kliničar naznači da je transfuzija potrebna, transfuziolog brine o tome da ona bude maksimalno sigurna i zajedno sa lekarima na klinici prati primenu te krvi jer uvek može doći do posttransfuzionih reakcija.

Prema ovdašnjem zakonu, žene mogu davati krv na 16 a muškarci na 12 nedelja. Taj rok je ustanovljen zbog toga što je potrebno vreme da bi se nadoknadili depoi gvožđa koji se neminovno gube pri dobrovoljnom davanju krvi. Važno je da dobrovoljni davaoci imaju dobru i raznovrsnu ishranu kako bi sačuvali zdravlje i snagu ‒ budući da redovno daju krv, oni su višestruko testirani, a samim tim i najsigurniji davaoci. Doktorka Libek ističe da je krv nacionalno blago i da ne postoje lekovi koji bi mogli zameniti bilo koju jedinicu krvi ‒ davalac krvi je oduvek bio i zasada ostaje jedini izvor krvi.