Misterija stvaranja

U pesništvu, pravi pesnički kvalitet ‒ uživanje u njemu ‒ ne dolazi nikad od kakvog predmeta, već od inventivnog baratanja ritmičkim jezikom, koga je Kits nazvao „čulni život stiha". Element melodije u pevanju kome je pridružena duboka radost ritmičkog pokreta, toliko je dražestan da će se (premda se neispunjeni životi običnih ljudi njime ‒ avaj! ‒ ne mogu isceliti) pesnikova kruna od trnja izmetnuti u ruže, radi našeg zadovoljstva.

Radi našeg ushićenja njegov očaj će pozlatiti sopstveno trnje, a njegov bol će, poput Adonisa, biti predivan u svojoj agoniji. A kad pesnikovo srce pukne, ono će se rasplinuti. U muziku.
A šta to znači ‒ zdravlje u umetnosti? Ono nema nikakve veze sa racionalnim proučavanjem života. Zdravlje čini umetnikovo razumevanje ograničenja forme u kojoj stvara. To je čast koju odaje materijalu koji koristi ‒ bilo da je to jezik sa svojom slavom, bilo mermer ili pigment sa svojim slavama ‒ sa svešću da se pravo bratstvo u umetnostima ne sastoji u tome da jedna od druge pozajmljuju metode, već u njihovoj proizvodnji, svaka sopstvenim sredstvima, svaka držeći se sopstvenih okvira i granica, jedinstvenog umetničkog ushićenja.

Takvu vrstu ushićenja u nama izaziva muzika ‒ jer su u njoj suština i oblik uvek jedno, u njoj se predmet nikad ne odvaja od metode kojom se izražava, ona na najpotpuniji način ostvaruje umetnički ideal i predstavlja stanje kojem sve ostale umetnosti konstantno streme.
Jedino se kroz misteriju stvaranja može doći do saznanja o kvalitetu stvorenih stvari. Ne bi trebalo da sudimo o snazi i veličanstvenosti sunca i mora, primerice, na osnovu prašine koja kovitla na snopu svetlosti, ili na osnovu pene koja iščezava na talasu. Isto tako, ni svoju kritiku ne treba da uzimamo kao bilo kakav razuman „ispit" umetnosti. Umetnici se, poput grčkih bogova, otkrivaju samo jedni drugima (kako je to primetio Emerson); samo vreme može otkriti njihovu pravu vrednost i mesto. Na taj način i svemoć dolazi sa strašću.

Pravi kritičar nikad nije usmeren na umetnika, već samo na publiku. Njegov rad se nalazi među njom. Umetnik nikada neće imati drugog zahteva do onog za sopstvenim savršenstvom. Na kritičaru je da umetnosti obezbedi društveni cilj, učeći ljude s kakvim duhom generalno treba da pristupe umetničkom stvaranju, kako da mu pruže ljubav i iz njega izvuku poruku.

Svi ovi apeli umetnosti da se dovede u harmoniju s modernim napretkom i civilizacijom, te da postane glasnik čovečanstva, apeli umetnosti da „ima zadatak" - zapravo su apeli koje treba uputiti publici. Umetnost koja je ispunila uslove lepote jeste umetnost koja je ispunila sve uslove. Na kritičaru je da obrazuje ljude kako da u smirenosti takve umetnosti iznađu najviši izraz svojih najburnijih strasti.

„Nemam poštovanja prema publici", rekao je Kits, „niti prema ičemu što postoji, sem prema Večnom biću, sećanju na velike ljude i principu lepote."