Silueta za Silueta

Etjen de Siluet je bio ministar finansija na dvoru francuskog kralja Luja XV. Ta pozicija mu je poverena jer je francuska kasa bila u velikim dugovima, a vojska usred Sedmogodišnjeg rata sa Britanijom.

Činilo se da za spas francuskih finansija ne postoji adekvatniji kandidat od čoveka koji je uživao nadimak „novi Makijaveli". Tako je Etjen de Siluet 1759. godine postavljen na čelo kraljevske kase.

Međutim, već u prvih nekoliko meseci svog mandata, De Siluet je među svojim sunarodnicima postao jedna od najomraženijih figura. Naime, školovan u Britaniji, primenio je engleski metod oporezivanja bogatih: ko je imao više vrata i prozora, slugu i sluškinja, morao je da plaća veće takse.

Usled ratnog stanja u kojem se zemlja nalazila 1760. godine, naredio je konfiskovanje i topljenje zlatnog i srebrnog posuđa iz ličnih poseda. To je izazvalo veliki revolt bogataša, koji su bili najžešće pogođeni De Siluetovim reformama, a njegove odluke su osudili i neki od čuvenih mislilaca tog vremena, poput Voltera.

„A la Siluet" je postala pogrdna fraza za sve ono što je jeftino, oštro i rigidno. Zabeleženo je da su, kao izraz revolta, u to vreme po zgradama počeli da niču „grafiti", odnosno minimalistički crteži duguljastih, mršavih ljudskih figura. Poruka je bila: De Siluet je izgladnio ljude i pretvorio ih u senke.

Jedno od objašnjenja porekla reči „silueta" leži upravo u toj uličnoj umetnosti. Postoji, međutim, i druga verzija.

Baš sredinom 18. veka, na francuskim ulicama postaje sve popularnija jedna stara, ali ne mnogo korišćena vrsta umetnosti. U pitanju su bili mali profilni portreti popunjeni crnom bojom, poput obrisa.

Izrađivali su se brzo i lako, stoga im je cena bila niska, pa su postali popularni među slojevima koji nisu mogli da priušte portrete na ulju, ili skulpture. Oni koji su na te obrise gledali sa nipodaštavanjem, počeli su da ih sa gađenjem nazivaju „siluetama".