Nekulturan čovek, po Cvijiću

Neosporno teška optužba. Možemo je ublažiti izolacijom na izuzetne slučajeve; ili generalizacijom putem pretpostavke da se svakako odnosi na univerzitete svih mogućih zemalja. Naš narod je bistar, a ta osobina logično je dovoljna da ga izvuče iz mnogih nevolja i izvede na dobar put.

Međutim: „Ta se osobina pogrešno shvata. Dalje mi se čini da se tom reči moraju obuhvatiti dve vrste osobina. Prva je ona naša proverbijalna bistrina koja se ogleda u brzom shvatanju, u doskakanju i pravljenju viceva. Ta je bistrina mahom znak neiskorenjive površnosti i lakoće duha..."

Cvijić ovim nije predvideo visok kvalitet naše humorističke literature i kinematografskih dela ‒ ona su nam gorka i ozbiljna ‒ već princip omalovažavanja tuđe vrednosti, dar izvrgavanja ruglu i sposobnost izbegavanja odgovornosti.

Upozorio je da nam prete nesolidne zanatlije, plitki naučnici i umetnici šarlatani: „Dalje se kod nas razume i dovijanje, vešto izvrdavanje, i uopšte neko plitko lukavstvo..."

Elem, čak ni lukavstvo nije dovoljno duboko, pa bi tako opšta situacija mogla izgledati sasvim kritična da Cvijić ne prepisuje oproban recept lekovitih trava koje rastu samo na dobro kultivisanim terenima: jačanje volje, obrada sopstvene ličnosti i (na prvom mestu) veći radni kapacitet.

Upornost i izdržljivost u radu nisu, kao što možda izgleda, potencijalno uvek ostvarljivi kvaliteti kojima se možemo glatko poslužiti u krajnjoj nuždi; ali njih se najčešće odričemo galantnim gestom jer nisu neophodni velikom talentu kojim nas je priroda obdarila.

Cvijić ne kaže izričito, ali verovatno podrazumeva jednu opominjuću istinu: sposobnost za rad je pre svega sposobnost, što znači jedan specifičan talenat. No narodni učitelj sad čini jednu izričitu opasku, mudru koliko i neočekivanu: sa porastom stepena kulture jedne nacije, raste i njena izdržljivost u radu.

Zbilja neočekivano. Znači li to da biti brbljiv, inertan, neaktivan ne obeležava ni veliku pamet ni veliku otmenost ‒ već ukazuje na obično, primitivno stanje duha?

Razmislimo za trenutak, jer je primitivizam inače u korenu mnogih rđavih strana naše prirode. Zaključićemo da je Jovan Cvijić ovde u pravu kao malo gde. Još se od Karla Bihera etnolozi slažu u pretpostavci da se na svim geografskim širinama primitivac i neradnik srdačno identifikuju.

U boljim uslovima života te relacije i dalje ostaju u važnosti. Čovek koji sebi dozvoljava da, usled sopstvene uobraženosti ili nemara, ostaje neobrađen i nedorađen, ne poštuje samoga sebe. I sabotira celokupno društvo. Takav čovek je, pre svega, nekulturan.