Divljina Arabije

Pravi majstori preživljavanja na pesku su životinje koje su pre samo četrdeset godina bile na samoj ivici izumiranja - oriksi. Zahvaljujući njima je nastao mit o jednorogu.

Bili su žrtve svoje lepote - zbog nje su ih mnogo lovili. U jednom trenutku u divljini je ostalo samo osam primeraka, ali su napori da se spasu urodili plodom. Sad više od pet stotina oriksa luta pustinjama Saudijske Arabije, Omana i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Za njihov opstanak najvažnije je stalno kretanje. Imaju izuzetnu sposobnost da nanjuše kišu negde u daljini, a preći će više stotina kilometara kako bi stigli do vegetacije koja posle nje niče.

Sposobnost kretanja po velikoj vrućini i pronalaženja hrane u najsurovijim predelima zaista je izuzetna i omogućava oriksima da uprkos najtežim uslovima uvećavaju svoju brojnost.

Možemo se nadati da će oriksi, pošto su se vratili u pustinju kojoj pripadaju, i u dalekoj budućnosti biti živi simbol tog moćnog peščanog mora.

Pustinjska noć

Mnoge priče zbirke „Hiljadu i jedna noćˮ pripovedaju o čarobnim životinjama koje se sklanjaju od pustinjske vreline i izlaze samo noću.

Neobičan arapski gekon lovi insekte. Njegove velike oči odlično vide u mraku. Pošto nema kapke, jezikom uklanja pesak.

Rogati poskok je jedna od najotrovnijih pustinjskih zmija. Rogovi služe kao kamuflaža kad se nađe među retkom travom. Većina otrovnica svoj plen čeka u zasedi, ali u pustinji, gde hrane ima malo, one moraju da prelaze velike razdaljine. Bočno kretanje pomaže im da ukrote meki pesak.

Strategije preživljavanja u pesku

Sredinom dana temperatura vazduha dostigne čak 52 stepena Celzijusa, a pesak se zagreje i do neverovatnih sedamdeset. Ta vrelina brzo bi ubila većinu životinja.

Visoke dnevne temperature teraju mnoge životinje da se ukopaju u pesak. Na samo četrdeset centimetara dubine pesak je za više od pedeset stepeni hladniji. Glatka krljušt na koži i nos u obliku torpeda guštera najvažniji su trik da se umakne vrelini. Bodljorepe agame svoje jazbine dele sa škorpijama.

Ako agama može da izdrži dnevnu vrelinu, pustinja je samo njena. Ona  ima pravu strategiju za to. Kao svaki reptil, i ona mora da se zagreje. Spljoštiće telo kako bi upila sunčeve zrake.

Crna boja je najpodesnija, jer upija čak devedeset posto sunčeve energije. Ali na vrelom pustinjskom pesku, gušter se dovoljno zagreje za samo nekoliko minuta. Brzo dahtanje sprečava da mu se mozak pregreje dok izvodi svoj najbolji trik.

Agamino telo prolazi kroz potpunu transformaciju. Crni pigment se povlači iz njene krljušti. Nova, svetla koža sad odbija većinu sunčevih zraka. Tako agama postaje najhladniji gušter na svetu.

Priredila Tanja Čanić-Mlađenović