Ponavljanje kao majka egzibicionizma

Buzoni je nalazio izlaz u komponovanju i teorijskom radu. Muzičari koji se isključivo bave interpretacijom sve više su izloženi fizičkoj i psihičkoj labilnosti. Kao primere, nemački kritičar Gerhard Koh navodi Vladimira Horovica, Glena Gulda, Fridriha Guldu i Mauricija Polinija. Kada je reč o Arturu Benedetiju Mikelanđeliju (profesoru ovog potonjeg), njegova je kriza bila tako teška da se na prste mogu izbrojati koncerti koje je priređivao tokom poslednjih decenija života, te pritom svojim ekscentričnim ponašanjem i zahtevima stavljao na muke njihove organizatore.

Čvor, međutim, nije tamo gde ga Koh vidi - u tragičnom položaju interpretatora, nego u tome što većina profesionalnih virtuoza uopšte ne manifestuje znake psihičke krize zbog nužnog ponavljanja iste predstave.

Veliki violinista Henrik Šering, iako izvanredno pametan i obrazovan čovek, stalno je svirao nekoliko istih koncerata, a nimalo nije odavao utisak da se dosađuje. Naprotiv - osim javnih nastupa često je prihvatao i obavezu da u slobodnom vremenu, na nekim od bezbroj master-klasova koje je održavao diljem Zemljine kugle, opet i ponovo uvežbava ta ista dela sa grupicama sastavljenim od petnaestak mladih svirača. Kako mu je to uspevalo?

Postoje dva rešenja. Jedni interpretatori (oni koji nisu dosegli lakoću ovladavanja jednim muzičkim delom) sa punim opravdanjem to iznova pokušavaju. Mi se ne čudimo skakaču što stalno, „još jednom", diže letvicu na visinu koju do tada nije uspeo da preskoči. Tu nema problema, jer nema elemenata ponavljanja ni zasićenosti.

Što se ostalih tiče, majstora koji sve mogu, i zato „još jednom" ponavljaju, izgleda da neguju neku vrstu egzibicionizma kojem su sredstva indiferentna. Neizlečivo zaražen bacilom uspeha, veliki virtuoz vidi pred sobom samo trijumf koji ga očekuje sa poslednjom notom, i on vrlo hladno, makijavelistički, bez griže savesti i nepotrebnih kompleksa radi tačno ono što tom cilju vodi. Kada bi, umesto Betovenovog ili Bramsovog koncerta, na račun tog trijumfa trebalo rasviravati obične skale, ili „Magareći valcer", verovatno niko od njih ne bi oklevao.

U prilog toj pretpostavci govori i Kohovo zapažanje u analizi Mikelanđelijevog stvaralaštva da on ne samo što ne proširuje svoj repertoar već ga stalno sužava, ne bi li postigao što veće tehničko savršenstvo, ali uz ekscentrizam koji šteti izrazu izvođenih dela.
„Visi" pitanje: zašto pogađati i pretpostavljati? Zar ne bismo mogli da saznamo suštinu stvari iz usta samih umetnika, zamolivši ih da nam otvore dušu i otkriju šta se u njoj zbiva?
Nemoguća misija. Ljudi velikog uspeha (mahom) nisu iskreni ni prema samima sebi.