Kanibalizmom na humanizam

Negde sam već govorio o pojmu takozvane humanosti, o terminu koji je silom zloupotrebe izgubio svaki realan smisao. Naročito u vezi sa umetnošću.

Zaista, treba se jednom zapitati ko je, i kada, utvrdio da umetnost mora da se odlikuje ‒ jer se navodno uvek odlikovala ‒ tim „humanim karakterom", o kome se tolike otužnosti govore i pišu u naše vreme? Poslužimo se, za trenutak, primerom monumentalne arhitekture koja često predstavlja centralni objekt istorije umetnosti i estetike.

Asocijacija će nas odvesti do argumentovanih tvrđenja nekih teoretičara, pre svega Desoara i Šmarsova, prema kojima su mnoge arhitektonske forme strane našim (ljudskim) osećanjima, krute i odbijajuće. To potvrđuje graditeljstvo starog Egipta, magična struktura primitivnih naroda, u dobroj meri slikarstvo baroka, kao i gotovo celokupna umetnost najviših klasa srednjeg veka. Objašnjenje je jednostavno: socijalni, pre svega politički programi nisu uvek imali u vidu cilj da se umetnost intimno približi čoveku, da mu omekša srce i razvodni oči, već da se od njega distancira kako bi mu imponovala... takvi programi, uostalom, još uvek postoje, a imaju i razumne pretenzije na legitimnost.

Praksa estetike zastrašivanja i antisentimentalizma čak i ne mora dolaziti samo iz sfere faraona ili indijanskih poglavica. Savremeni avangardni kompozitor Đerđ Ligeti izričito, pismenim putem izjavljuje: „Ja ne želim nikakav humanizam; ja sam antihuman... A u muzici želim da stvorim nešto antihumano i nezdravo."

Ima tu nesporazuma. Ako se nešto Ligetiju prebacuje, to niko ne čini stoga što njegova muzika nije humana, već zato što nije muzika. A Ligeti greši kad misli da dobra muzika može da izgubi ljudsku suštinu, bila ona kakvog mu drago karaktera, faraonska ili elektronska. Strogo gledano, humano je ono što je stvoreno rukom čoveka, da bi čoveku služilo. Pritom vrsta, put i intenzitet kontakta tog proizvoda sa ljudskom svešću mogu biti različiti. A ovde negde Ligeti ima pravo. Mi možemo nagađati kakve će biti potrebe budućih generacija; međutim, tvrditi da umetnost koja nailazi neće biti „humana" jer neće zaslužiti one atribute koje mi danas smatramo neophodnim za tu svrhu ‒ pretenciozna je i smešna ideja. Ona uključuje pretpostavku da se naša generacija mora držati slike koju su o humanosti umetničkih dela imale neke prošle generacije. A drži li se, i želi li se to?

Ima savršeno jasnih stvari. Kao što pojmovi „lepote" ili „vrednosti" menjaju svoje značenje, tako ga isto menja i pojam humanog, i istorijski, i geografski, rasno, nacionalno. Ono što je razumljivo, ljudsko, prisno, inspirišuće ‒ drugim rečima humano ‒ razlikuje se u izjavi Tacita i rimskog vojnika na granici Dakije, Luja Šesnaestog i njegovog baštovana, Andrea Malroa i pariskog domara iz Latinskog kvarta. Dajte mi koliko god hoćete mudru i nespornu definiciju humanosti, ja ću vam odmah pokazati da je za mene kineska muzika nehumana. Je li ona to objektivno, stvarno, za svakoga? Čak neumesno pitanje. Samo primitivan pokušaj da se sopstvena neodgovornost, sopstvena tankomislenost ‒ pripiše i svima ostalima.

Postoji, međutim, jedan jedini apsolutan, katartičan način maksimalno prisnog kontakta ljudskih bića, njihove poslednje identifikacije, način intenzivniji i od erotskog čina. To je kanibalizam. Budu li me savremeni čovekoljupci i dalje maltretirali svojim plačljivim humanizmom bez pravog objekta, moraću (uz pomoć biologa) pojačati gornju tvrdnju i jačim teorijskim argumentima.