Refleksije savremene umetnosti

U tom međuprostoru „nova umetnost" se ogleda u čitavom nizu pojavnih oblika koji egzistiraju na platou što je nastao u vreme postavangarde i svoje mesto našao u poslednje dve decenije 21. veka.

Šta se podrazumeva pod pojmom „nove umetnosti"? U čemu je sadržana njena vrednost? Kakvo je njeno usmerenje u modernoj civilizaciji? I napokon ‒ kako ona rezonira sa unutrašnjim svetom konzumenta? Za Internet portal RTS-a vodili smo razgovor sa dr Miškom Šuvakovićem, profesorom primenjene estetike, te teorije umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.

Da li je globalni mejnstrim jedan od imperativa moderne umetnosti?

‒ Odnos centra i margine, mejnstrima i alternative danas je svakako izuzetno nestabilan, promenljiv, zapravo, fenomenološki mutirajući. Kada je predsednica Vlade Velike Britanije Margaret Tačer izrekla da nema više alternative, svi smo pomislili na stav da kapitalizam više nema alternative, da su alternative nemoguće itd. Međutim, pokazalo se da su alternative moguće, ali da ih dominantna kultura uvek prisvaja i neutrališe namećući se kao hegemona moć, tačnije aparatus hegemonije. Ove kontradikcije i paradoksi su važni za razumevanje savremenosti. Svakako, danas postoji i ta polemička napetost (videti spise Kler Bišop u Artforumu) između postmedijske mejnstrim umetnosti koja je povezana sa globalnim institucijama svetova umetnosti (bijenala, muzeji, galerije) i marginalizovane umetnosti digitalnih medija koja opstaje izvan sistema umetnosti i umetničkog tržišta, ali je deo globalne masovne medijske kulture, pre svega: interneta. I to je paradoks. Digitalna medijska umetnost nije deo umetničkog mejnstrima, ali je participijent kulturalnog ‒ medijskog mejnstrima.

Da li je u modernoj umetnosti granica između popularne i visoke „elitističke" umetnosti veštačka?

‒ U postmodernoj umetnosti 80-ih godina dvadesetog veka govorilo se o brisanju granica između visoke i popularne kulture i umetnosti (na primer, Frederik Džejmson). Danas živimo u vremenu dominacije političkog, kulturalnog i umetničkog populizma, pa mi se čini da ponovo treba preispitati odnose formata popularne i visoke kulture, tačnije formata apologetske i kritičke umetnosti. Pri tome, pojmovi apologetska i kritička umetnost nisu jednostavne zamene termina popularna i visoka umetnost. Apologetsko i kritičko se u svim varijantama može pronaći i u primerima visoke i u primerima popularne kulture. Polje umetnosti, kulture i društva se mora iznova testirati, raspodeliti i remapirati u odnosu na aktuelne kontradikcije i antagonizme savremenosti. Više nije zadatak teorije mapiranje umetnosti, već je remapirana teritorijalizacija umetnosti u odnosu na kulturu i društvo.

Po kojim kriterijumima se verifikuje umetnička vrednost nekog modernog ostvarenja?

‒ Nema stabilnih kriterijuma. Međuodnose se i prožimaju kriterijumi estetskog, umetničkog, ekonomskog, političkog, identitetskog (rasa, klasa, rod, generacija). Polje prosuđivanja danas više podseća na tržišnu i, često, političku borbu nego na estetsko-umetničku meditaciju. Mada, rekao bih da je umetničko-estetska meditacija uvek bila politički motivisana ‒ o tome je pisala feministička istoričarka umetnosti Grizelda Polok.

Da li se javljaju osobenosti u umetnosti novog doba sa predznakom „nove umetnosti" ‒ bilo stilske bilo one koje se odnose na formu i genezu samih dela, koje se sada prvi put uočavaju?

‒ Nova umetnost više ne postoji kao poseban „entitet". Nova umetnost ili „tradicija novog" (Harold Rozenberg) bila je bitna u modernizmu i, svakako, avangardama. U postmodernoj 80-ih godina pojam novog je odbačen u ime parola „anything goes" ili „retro stil". Danas u savremenoj umetnosti pre je reč o politikama prostora (prostorni obrt) i politikama temporalnosti (vremenski obrt), nego o pojavi jednostavno novog. To znači da se novo, staro, novije od novog, potrošeno, reciklirano, generisano, regenerisano, zadržano u distribuciji, ubrzano u distribuciji pokazuje u odnosu na aktuelne strukture moći, hegemonije, kontrole, regulacije/deregulacije itd. Možda je francuski kustos i teoretičar umetnosti, Nikola Burio sa pravom ukazao na etape savremenosti redefinišući formate savremene umetnosti u odnosu na konceptualne taktike: relacione estetike, redukcije zapadnih formata i altermodernosti, postprodukcijskog, eksformnog (exform/ing/) itd.