Znanjem i naukom do evolucije: biokratija Miroslava Radmana

To što prisustvujemo istorijskom trenutku koji predstavlja sintagmu života ‒ svega što je postojalo i što će se tek ukazati ‒ otvara mogućnost za prevazilaženje ograničenja. U intuitivnom svetu spekulacije dolazimo do otkrića za koja smo pomislili da postoje, a potom se uverili da pripadaju paralelnom skrivenom svetu koji čini ravnotežu sa pojavnim manifestacijama. Nevidljivi svet živih ćelija i lanaca genetičkih kodova ‒ njihova replikacija, mutacija i rekombinacija ‒ više od četiri decenije zaokuplja pažnju dr Miroslava Radmana, biologa i genetičara. 

Sa profesorom Radmanom razgovarali smo za Internet portal RTS-a. 

Na čemu se temelji vaše istraživanje? Da li je standardna metodologija bila dovoljna za prodore u nove sfere promatranja živih organizama? Kako ste naišli na trag dinamizma unutar ćelije i kako ste to definisali?

‒ Ja sam mnogo više fasciniran onim što ne znamo (a mogu samo sanjat o tome!) nego onim što sada znamo. Život, starenje i bolesti nam izgledaju jako komplicirano jer ne znamo algoritam života: homeostazu molekula u svakoj ćeliji, harmoniju milijardi ćelija u svakom organu, te orkestraciju aktivnosti organa koje pokreću zdrav organizam.
Uspostaviti „razgovorˮ s nevidljivim molekulima unutar ćelija izazov je u svakom eksperimentu, tako da često moramo izmisliti nove metodologije za što istinitiji, precizniji i efikasniji „razgovor" s molekulima. U slučaju mojih istraživanja starenja i svih bolesti vezanih sa starenjem, reč je više o novom konceptu ‒ novom pogledu na problem ‒ nego o novim metodama.

Poznajući prirodu i procese koji se odvijaju unutar ćelije, kako možemo doprineti optimalnom veku njenog trajanja i uticati na degenerativne procese?

‒ Cilj je što manje interferirati s homeostazom hiljada vrsta proteina koji obavljaju sve životne funkcije, već pokušati „asistiratiˮ ćeliji u kojoj je došlo do defekta da se vrati u početno stanje ‒ omogućiti joj da se samokorigira; inače ćemo učiniti više štete nego koristi ‒ što uostalom radi većina današnjih lijekova. To je moj pristup. Problem je što proteini traju znatno kraće nego ćelije, moraju se stalno obnavljati ‒ jer rđaju, oksidiraju i „idu u smeće".
Starenje je uzrokovano smanjenjem efikasnosti obnavljanja proteina, što dovodi do akumulacije oštećenih proteina. Njihovo obnavljanje takođe obavljaju proteini koji nisu sazdani od dijamanta nego od kemijski osjetljivih aminokiselina. Mi nemamo dovoljno temeljnog znanja da bismo mogli „izvanaˮ efektno popravljati defekte u ćelijama (tj. defekte proteina), ali ćelije posjeduju sisteme popravki oštećenja i grešaka u DNK (na kojima sam radio više od 40 godina) i čišćenja molekularnog smeća. To sve, baš sve, obavljaju proteini, a geni (DNK) važni su samo zato što daju instrukcije za obnavljanje proteina. DNK je informacija, proteini su funkcija. Bez funkcionalnih proteina DNK bi bio „nepročitana knjigaˮ!

„Antiejdžing" je tema stara koliko i čovečanstvo. Međutim, sada se, u biološkim laboratorijama promatra na drugačiji način.

‒ Znate već i sami da se danas sve obavlja u svrhu prodaje, pa i naučnici često „prodaju bozu"‒ kao na primjer „inteligentne lijekove", „ojačanog čovjekaˮ, itd. Transhumanizam obećava besmrtnost pomoću kemijskih i elektronskih proteza. Evidentno je da tijelo ne evoluira i da zato mora propasti. Ali ako proteze (u najširem smislu) evoluiraju pomoću tehnologija, tijelo će postat 'šasija' za proteze. Ne znam koja samostalna osoba želi biti šasija za proteze, te tko će biti vlasnik tih proteza i tko će ih programirati...
Znanje više nije u modi, nego tehnologije, zbog toga što se prodaju. To usporava rast nauke i znanja, a ubrzava razvoj primjene znanja. A mi bismo svi trebali služiti tome da kojekakve tehnologije budu isplative ‒ komercijalno opravdane. Kada bismo shvatili i upotrebljavali nauku o evoluciji, znali bismo da nisu važni njeni efemerni produkti (uključujući ljude), nego je važan proces (evolucija) koji stvara bogatstvo efemernih produkata. Sve evoluira ‒ pa i glupost (jer nema protuselekcije gluposti). Dobro došli u svijet haj-tek mediokritetstva!
Oprostite na ovoj tiradi, ali za mene je bunt izražaj i dokaz slobode, barem slobode reakcije na nezadovoljstvo. Zato diktatura potiče bunt, a „demokraturaˮ (sjajan izraz žaljenog Predraga Matvejevića) depresiju. U demokraciji je bunt nepristojan. Pa budimo nepristojni umjesto da gutamo pilule.

Koliko je ideja multidisciplinarnosti doprinela proširenju vidokruga savremenih tokova bioloških istraživanja?

‒ Ne znam, jer ne vidim gdje se događa to širenje vidokruga. Multidisciplinarnost je zasad floskula kojom se dobivaju pare. Naučnici postaju sredstvo zarada svojih institucija (Harvard uzme 70‒80% para koje naučnik namakne pisanjem projekata, tzv. grantova). Uspješni naučnici nisu više ni Ajnštajni ni Tesle, nego spretni menadžeri tehnoloških platformi i laboratorija koji uspiju namaknuti najviše para. Nažalost, nisam ciničan ‒ teško je biti toliko ciničan da bi se opisala birokratska realnost današnje nauke. Ja pokušavam biti „biokrata" ‒ naučnik s respektom za ljudsku biologiju i zdravlje putem prevencije i izlječenja „neizlječivihˮ bolesti.
Malo je stvarno novog znanja o biologiji čovjeka; akumulira se masa detalja („big dataˮ) koje nitko ne razumije, jer naše razmišljanje nije evoluiralo ‒ nema vremena za to. Još je Orson Vels rekao u svom poslednjem intervjuu da je u svom životu potrošio 97% energije i vremena da dobije pare za svoje filmove na kojima je radio s ostalih 3%. Dogodilo nam se na brzinu da je korporativna kultura kontaminirala akademsku kulturu i „uškopilaˮ ju.
Zato sam odlučio da, u bezglavoj globalizaciji, odem iz Pariza u Split kako bih stvorio naučnu oazu (slobodu unutar ograde) u kojoj bi na miru radio na svom malom projektu ‒ promijeniti iz temelja medicinu i javno zdravstvo. Znanjem prisiliti moćnu farmaceutsku industriju da evoluira za dobro čovjeka. Zaželite mi sreću. Živjela biokracija ‒ vladavina života!